Užasi bez kraja

Tako i ovaj put – tužiteljka Gordana Janićijević je jednoglasnom odlukom Visokog saveta tužilaštva (VST) vraćena na mesto tužioca za vezu sa Evrodžastom, a Tužilaštvu za organizovani kriminal vraćeni tužioci koji su bili izmešteni u svoja matična tužilaštva. Sada se polako menja situacija i sa Mrdićevim zakonima, ali i sa odlukom o prekidu saradnje Srbije sa Evrodžastom od 1. marta.

Naime, u sklopu obračuna izvršne vlasti sa delom državnog sistema – tužilaštva, bilo je i uklanjanje tužiteljke Gordane Janićijević iz Evrodžasta. Ona je u suštini žrtva sukoba igre moći između vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac i višeg javnog tužioca Nenada Stefanovića, koji je očito pikirao njenu poziciju. U tom sukobu Janićijević je, pošto je imenovana 2019. godine, očito viđena kao eksponent vrhovne tužiteljke, bez obzira na bogatu i uspešnu karijeru i nesumnjive profesionalne uspehe. Uostalom, Vučićev režim stručnost, zakonitost i istina i pravda baš mnogo ne zanimaju, već samo lojalnost njihovom vođi.

Ideja Mrdićevih zakona od početka, kako smo čuli od samog autora zakonodavnih izmena, bila je da se od krivičnog progona spasu njegovi partijski drugari – ministri kulture i građevine – Nikola Selaković (kojem je bio portparol kad je ovaj bio ministar pravde) i Goran Vesić, obojica do guše umešani u slučajeve – Generalštab i Nadstrešnica. I naravno da se kazni Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK), jer se drznulo da otvori istragu i optuži pomenute ministre za kriminal.

Sad vraćaju i oterane tužioce, pa oni u VST koji su se do pre koji dan decidno protivili tome, sad glasaju kao jedan. Toliko o tužilačkim karakterima i tome da misle sopstvenom glavom, kako često ponosno vole da istaknu.

Naravno, niko od njih ne oseća odgovornost za to što je njihova odluka o prekidu saradnje sa Evrodžastom dovela do obustave rada na više od 200 predmeta, od toga devet aktivnih predmeta organizovanog kriminala sa „visokim metama“ u Srbiji, četiri predmeta po predlogu Evropske unije a koji se odnose na sumnje u kriminal u Srbiji. Režim je Mrdićevim zakonima rešio da blokira TOK, oduzimanjem nadležnosti, a vraćanjem tužilaca iz tog tužilaštva u matična tužilaštva su hteli da uspore i obustave istrage protiv svojih pajtosa.

Ono što je Mrdićevim zakonima omogućeno izvršnoj vlasti je da po zakonu ima pristupa operativnim podacima iz međunarodnih istraga i oceni prikupljenih dokaza, kojima po Ustavu Srbije pristup imaju samo tužioci, ne i ministar pravde. Zašto, nema potrebe objašnjavati.

Naravno, Vučićev režim od početka pokušava da preuzme granu vlasti koja im po Ustavu ne pripada – sudstvo. Tužilaštvo je deo izvršne vlasti, ma koliko se s tim ne slagali tužioci – nisu ni nezavisni, a bogami ni samostalni u odlučivanju. To je pokazala i sednica Visokog saveta tužilaštva (VST).

Politika oličena u ministru pravde je ipak odnela prevagu. Izgleda da je urodio plodom ili pritisak Evropske komisije sa zamrzavanjem, stopiranjem ili obustavom isplate 1,7 milijardi evra državnim institucijama za navodnu reformu državne uprave (videli smo dosad da je taj novac završavao za krpljenje državnog budžeta i partijsku propagandu i u džepovima partijske ekipe), ili su naprednjaci izračunali da na kraju uvek mogu da računaju na Vučića i njegova ustavna ovlašćenja da pomilovanjem ili abolicijom izvuče svoje drugare od krivičnog gonjenja.

Uostalom, dosad mu nije smetalo da to ovlašćenje koristi kad je spašavao batinaše koji su studentkinji u Novom Sadu polomili vilicu bejzbol palicom. Kako je napisao nemački pesnik Fridrih Šiler, bolje i užasan kraj nego užas bez kraja.

Izgleda da je Vučić izabrao ovo drugo za narod Srbije, ali u epizodama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.