Foto: Dušan PešićCrkva Svete Petke, kod Belog mosta u Vranju, nastala u 13. veku, bila je hrišćanska bogomolja, a onda su je Turci – prema predanju – došavši, preobratili u džamiju, podigavši kraj nje minaret. Premda je na minaretu, pored polumeseca, bio i krst, ova bogomolja u narodu je nazvana i Krstata džamija.
Nebojša Stojadinović, sveštenik Sabornog hrama Svete Trojice u Vranju, šesti paroh vranjski, za Danas govori o jednom od najpoznatijih predanja koje se vezuje za crkvu Svete Petke kod Belog mosta i podseća kako su je Osmanlije rušile.
„Jako je zanimljivo da je Turci nisu rušili na klasičan način, razbijajući zidove, već su pažljivo skidali kamen po kamen, ciglu po ciglu, da bi celokupan materijal odavde odneli na mesto današnjeg Amama, nekada turskog kupatila. Kako je razgrađen ovaj hram, taj je materijal ugrađivan u Amam, baš onako kako su se tada gradili manastiri i crkve“, priča otac Nebojša.
Prema rečima našeg sagovornika, kada su Turci razgrađivali crkvu Svete Petke i prebacivali materijal kako bi izgradili Amam, sve što bi oni, u toku dana, iz crkve razgradili, već drugog dana bi se sve to, taj materijal, ponovo nalazilo na istom mestu – u zidinama crkve.
„Posle nekoliko dana Osmanlije su videle da, u stvari, rade uzaludan posao. Onda je, prema legendi, neki turski velikaš predložio da se u zid utisne krst, kako bi videli šta će se dalje dešavati. Čim su utisnuli krst, niko više nije vraćao kamenje i cigle u crkvu, pa su Turci mogli da je razgrade onako kako su i planirali. Čak su i muslimani prepoznali silu krsta, videvši koliko narod poštuje i ne da ovu svetinju. Kada je minaret podignut na ovom mestu, na njegov su vrh, pored polumeseca, Turci stavili i krst“, kaže sagovornik Danasa.
Prema rečima sveštenika, ova odluka Osmanlija samo je dokaz koliko je bila jaka sila molitve naroda, koji se molio da ova crkva ne bude razgrađena i pretvorena u džamiju.
Iako se zna da je Krstata džamija sagrađena u 13. veku, ne može se reći, veli otac Nebojša, ko je podigao ovu bogomolju.
„Da li je to učinio neko od vladara iz tog perioda koji su upravljali južnim delovima Srbije, ili narod – kao što je to slučaj sa Sabornim hramom Svete Trojice u Vranju – ne može se sa sigurnošću tvrditi“, smatra on.
Veruje se, pak, da boravak u ovoj crkvi ima isceliteljsko dejstvo.
„Prema predanju, ovde je, u samom hramu, postojao takozvani kamen gde su ljudi sedeli, verujući da ima neku posebnu moć. Kako nalazimo u literaturi, tu je bio i direk, za koji je narod isto verovao da ima posebnu molitvenu moć. Direk je jedna greda koja ima glavnu ulogu u konstrukciji hrama, odnosno nosi celokupnu težinu i drži stabilnost. Tako je narod verovao da će – kao što direk obezbeđuje stabilnost hrama – moleći se na tom direku i kamenu, dobiti od Boga ono što želi, što će imati tu čvrstinu i stabilnost“, kazuje otac Nebojša.
Na ovom su se mestu, govori naš sagovornik – ne na osnovu pisanih tragova nego predanja – dešavala mnoga čuda.
„Kažu da su ovde i slepi progledali. Prema legendi je ovde, na mestu gde je sada česma, čudesno iz zemlje izbila voda. Narod je to doživeo kao božji blagoslov, gde je Bog poručio da ta voda nije obična, već da bi narod trebalo da tu vodu uzima, nosi u domove i koristi za svoje slabosti i bolesti. Kažu da ta voda, zaista, isceljuje“, priča otac Nebojša.
Legendu potkrepljuje ličnim primerom.
„Ja sam imao problem sa očima, a pomogla mi je ova voda, u crkvi Svete Petke, i voda u manastiru Presvete Bogorodice, u selu Palja kod Surdulice. Tako sam ja lično osetio blagodet ove vode i, od tada, nemam problema sa očima. Doduše, sada su se opet pojavili, ali mislim da je to zbog godina“, govori on.
Kaže da je kult Svete Petke kod našeg naroda „veoma razvijen“.
„Videvši sva čudesa koja su se dešavala ovde, u crkvi Svete Petke kod Belog mosta, jedan deo muslimana je čak prelazio u pravoslavlje. Drugi deo nije, ali je poštovao Svetu Petku – podjednako, možda čak i više nego što smo je mi, pravoslavni, poštovali. Oni treći, koji su bili, možda, neprijateljski nastrojeni prema ovoj svetinji, od tog trenutka su se povukli i njihovo neprijateljstvo nije bilo tako izraženo kao pre“, objašnjava otac Nebojša.
Naglašava da se najveći broj vernika u crkvi kod Belog mosta može videti na Veliki petak, ali i na sam dan slave Sveta Petka, 8. avgusta.
„Na Veliki petak su ovde reke ljudi. Već od samog jutra, od šest sati, čak i pre toga, vidimo prve poklonike, koji su tu sve do 18 ili 19 sati. Nekada budu kolone duge stotinama metara. Vidite kolika je vera u narodu i koliko je kult Svete Petke razvijen, kada svi ti ljudi, bez ikakvog gunđanja, strpljivo čekaju da dođu na red za ono po šta su došli“, kaže naš sagovornik.
On podseća da postoje dve crkve Svete Petke u Vranju – jedna je ova, poznata kao Krstata džamija, a druga ona na Šapranačkom groblju, i naglašava da „sve u našem životu biva po našoj veri“.
„Čini mi se da malo zaboravljamo da sve što biva u našem životu, biva po našoj veri. Zato narod i dolazi u ovu svetinju, smatrajući Svetu Petku velikom svetiteljkom i molitvenicom, onom koja ima veliku moć. Dolazi da se njoj moli i da od nje i kroz nju dobije ono što želi u životu. Za ovih desetak godina koliko sam u Vranju i koliko služim u ovom hramu, zaista sam imao prilike da vidim i čujem od ljudi da su – kada smo im čitali molitve za određene potrebe – oni kasnije potpuno ili delimično izlečeni. Sve to biva kroz Svetu Petku“, priča otac Nebojša.
Krstata džamija je postojala sve do 1878. i oslobođenja Vranja od turskog ropstva.
„Nakon oslobođenja, sve džamije koje su postojale na ovim prostorima, pa i ova, ukupno njih osam, porušene su. Narod ih je porušio i, od tog trenutka, ovo mesto ponovo ima ulogu pravoslavne crkve“, zaključuje ovaj sveštenik, poreklom iz Surdulice.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
