Višak knjiga i manjak integriteta

Izliv gneva prođe, problemi o(p)staju, a šteta raste. Možda bi se ove godine mogli raspravom pre raspisivanja konkursa definisati bolji uslovi za organizaciju i sprovođenje republičkog otkupa i preduprediti nepoverenje zainteresovanih strana. Predstoji Sajam knjiga u Beogradu, koji je najbolja prilika za bibliotekare, predstavnike ministarstva kulture, stručnu komisiju, autore, prevodioce, izdavače, a i čitaoce da blagovremeno utvrde koja izdanja neizostavno treba da budu dostupna u javnim bibliotekama Srbije.

Hronični nedostatak javno iskazanih kulturnopolitičkih ciljeva, formulisanih pravila rada komisije i onog što je najvažnije – uvođenja jasnih kriterijuma i načina izbora knjiga, prouzrokuje uvek nesporazume i nezadovoljstvo kod većine. Psihoza dugotrajnog vanrednog stanja i nemoći državnog aparata da sprovede u delo čak i propisana, a kamoli unapređena pravila ostavlja veliki prostor za zaključak da je svaki izbor neregularan i na nečiju štetu. Godinama unazad otkup se održava u klimi podrazumevanog nepoverenja uz varijacije iznuđenih uslova i rezultata. Izbor naslova komisija je prvo primorana da obavlja suviše brzo, što znači i nedovoljno odgovorno, a bibliotekari u drugom krugu u procepu između dužnosti i naklonosti, pod pritiskom i iznudicom dovršavaju ovaj posao uz stalni alibi i vajkanje.

Prošle godine imali smo tragikomičnu situaciju u kojoj je komisija dobila prekor javnosti zbog predloga bibliotekama da svoje fondove obogate literarnim stvaralaštvom starleta i sportskih zvezda. Ove godine smanjen je upliv takve literature, ali njeno mesto su prepunili proizvodi svetske industrije žanrovskog opsenjivanja. Podsetimo se samo da je zadatak stručne komisije na republičkom otkupu knjiga za javne biblioteke da od svih ponuđenih odaberu publikacije koje zavređuju da uđu u fondove. Bibliotekari onda u drugom krugu biraju neke od predloženih naslova i broj primeraka u skladu s raspoloživim budžetom, za svoju biblioteku. Dvostepenim načinom izbora smatralo se da je obezbeđen stručan i demokratski uslov da se samo najvrednije knjige, u svakom smislu te reči, nađu pred čitaocima. Nažalost od zdrave ideje praksa se udaljila i demantovala dobre namere i mogućnosti.

Pre svega pod pritiscima nesavesnih i nestručnih lica izlobirani su uslovi pre nekoliko godina u Ministarstvu kulture da se izmene načela konkursnog poziva i dodata mogućnost otkupa obnovljenih izdanja. To je suprotno smislu republičkog otkupa, nepotrebno i nedopustivo. Umesto podsticaja inovacijama i knjigama od kapitalnog značaja otkupljuju se ponovljena popularna izdanja ili lektira i to u visini trećine raspoloživih sredstva! Stiče se utisak da su određene trgovačke grupe i fantomski distributeri uspeli da pridobiju (ne)nadležne u ministarstvu, ali i bibliotekama, javno deklarišu sopstveni kao zajednički interes i otvore put različitim zloupotrebama.

Evo i podataka o poslednjem otkupu: Ukupno otkupljeno 695 ponovljenih naslova za 28.199.580,24 dinara. Otkupljeno je 50.165 knjiga 24 „izdavača“ koji nisu imali nijedan novi naslov. Neki izdavači zloupotrebili su konkursne propozicije i zahvaljujući nedostatku stručnog nadzora u svoja već postojeća, starija izdanja samo su ubacili novi impresum. Izdavači iz Crne Gore, Hrvatske i BiH plasiraju plagirane prevode i konkurišu sa našim prerađenim prevodima što ukazuje da je sve veći problem što se jezik pretvara politički u jezike, a ekonomski u nelojalnu konkurenciju (iz analize Bore Babić, članice UO Udruženja profesionalnih izdavača Srbije).

Ministarstvu se može ukazati da republički otkup ne može služiti ovom, svakako štetnom forsiranju repetitivnog i piratskog izdavaštva. Nevelika količina sredstva za otkup neracionalno se raspoređuje, ohrabruje nelojalna konkurencija i nezakoniti uslovi poslovanja. Pojavljuju se isti naslovi, uglavnom se u ponudi prepoznaju knjige koje se nalaze školskoj lektiri, a objavljuje ih više različitih izdavača. Postojanje institucije autorskih prava lišeno je smisla ukoliko se pojavljuje više izdavača iste publikacije u isto vreme i za isto tržište. Postavlja se pitanje da li su otkupljivane i publikacije bez regulisanih autorskih prava. Može se primetiti da je otkupljen prilično veliki broj slikovnica za decu kao i stripova. Neizostavno je potrebna posebna ili dodatna stručna briga o publikacijama koje se otkupljuju za decu i mlađe čitaoce.

Uporno i protivno uslovima dosadašnjih konkursa i dalje se otkupljuje veliki broj brošura. Brošure kojima smo preplavljeni, namenjenim za kioske, aerodrome i plažu, stekle su popularnost i legitimitet knjige pa su se uselile u biblioteke. Zbog takvih jeftinih izdanja za jednokratnu upotrebu koja ne bi smela da budu otkupljivana, javne biblioteke često dobijaju atribute knjigoveznice. O kvalitetu jezika, likovnoj kulturi, tehničkoj opremi publikacija teško da je bilo vremena da se neko ozbiljnije time pozabavi i pruži stručnu ocenu i obrazloženje. A sve navedeno samo su prethodni (nikada dovršeni) poslovi nadležnog ministarstva, poslovi kojima se strukturira i gradi poželjan ambijent za raspisivanje i sprovođenje konkursa.

Neprihvatljivo je zato sadašnje stanje da se stožerna ustanova kakva je Narodna biblioteka Srbije ne uključuje ozbiljnije u projektovanje i nadzor nad otkupnim aktivnostima biblioteka. Podrazumevana i očekivana usluga NBS je kvantitativna i kvalitativna analiza otkupa kao i javna prezentacija godišnjih istraživanja sprovedenog otkupa. Na osnovu tih analiza NBS bi stručnim seminarima i tribinama za članove komisije, bibliotekare i izdavače preventivno delovala, sprečila mnoge nesporazume i što je najvažnije poboljšala kvalitet ne samo otkupa, već ukupne profesionalne izdavačko-bibliotečke saradnje.

Od republičkog otkupa knjiga očekuje se da bude pouzdan instrument, jasan vrednosni iskaz kulturne politike i najproduktivniji način da se važna i korisna izdanja nađu u bibliotekama pred čitaocima, a vremenom postanu i poželjna kulturna baština. Otkup jeste ili bi trebalo da bude, značajan podsticaj za javne biblioteke, čitaoce i neposredno javno priznanje za urednike izdavačkih kuća, autore i prevodioce. NJegov smisao nije u pukoj kupovini publikacija, već u efektima čitanja i akcijama na koje čitanje podstiče. Stoga nije dovoljno samo državnobudžetsko ulaganje u dostupnost pojedinih naslova, već je očekivano i stručno zalaganje institucija i pojedinaca da se ti efekti postignu. Pre svega javnih biblioteka, ali…

Zatupljujuća populistička politika, senzacionalizam i tabloidizacija nagrizaju biblioteke. U nemali broj ustanova kulture u Srbiji, pa i u biblioteke, došli su na upravljačka ili odgovorna mesta ljudi koji pre toga nikad nisu navraćali u tu ustanovu, niti su knjige deo njihove radne biografije. Brzo su nas svojim postupcima poučili da se (više) ne kupuju knjige, nego donosioci odluka ne bi li pristali na ono što treba da sprečavaju. Pošto su im sve knjige iste, biraju ono što narod traži. Selebriti i poznate face gostuju da bi došla brojna publika, jer samo su brojevi značajni. Tako dobijamo statistiku jeftinog birokratskog manipulisanja obavezama, ali ne i ispunjavanje misije ustanove.

Postoje, ali sve diskretnije, i oni koji su dovoljno stručni. U sklopu poslednjih političkih i kadrovskih promena sve što se događa oni posmatraju pasivno i svojim ćutanjem, pristajanjem ili nečinjenjem udovoljavaju neukusu, banalizaciji i vrednosnoj konfuziji. Dovoljno je da se pogleda izbor otkupljenih naslova i lako se može otkriti lenjost ili potkupljivost duha. U izvesnom (nažalost malenom) broju biblioteka u Srbiji vidljiva je mudrost profesionalnog i ozbiljnog rada. Prepoznaje se u tome što deluju aktivno, odgovorno i posvećeno. NJima političke promene ne mogu iznuditi potkopavanje vlastite verodostojnosti, znaju šta i zašto biraju.

Republički otkup knjiga podrazumeva izborom naslova i autora afirmaciju određenih stavova i oblikovanje javnog mišljenja, podsticaj na učešće u javnom životu i odgovornost za njegove promene. To je najplemenitija dužnost javnih biblioteka odnosno bibliotekara. Ali znamo da bibliotekari ne mogu to sami već zajedno sa izdavačima, autorima, prevodiocima, predavačima, nadležnim uposlenicima javne uprave i drugima. Međusobno usklađivanje svih aktera, odnosno podsećanje šta je čiji zadatak i šta javni interes, moglo biti blagotvorno, a društvo bibliotekara moglo bi biti nosilac takve inicijative. Ukoliko do toga ne dođe, onda će i dalje da se nastavi sa politikom kako padne, što praktično znači da se svako snalazi kako zna i ume i da se posrtanje nastavlja, a neizvesnost, nezadovoljstvo i šteta ostaju zagarantovani. Onda neće biti ni razloga da se iznenadimo i bunimo kad, kao suvišne, ukidane i javne biblioteke, a ne samo njihova odeljenja.

Autor je glavni urednik izdavačke kuće CLIO