Višak sala kao odbrana od spoljašnjeg sveta ili opravdanje za neuspeh: Da li u Srbiji postoje lekovi za gojaznost?

Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koji su se čuli u četvrtak na prvom našem nacionalnom simpozijumu sa međunarodnim učešćem o poremećajima ishrane i gojaznosti, trenutno je 13 odsto odraslih ljudi na plenti gojazno, projekcije su da će ih 2025. biti 16 odsto, a pet godina kasnije 17 odsto.

Potvrđujući to za Danas, prof. dr Radan Stojanović sa Katedre za farmakologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu i jedan od predavača na tom simpozijumu, kaže da gojaznost ima više definicija, a najšira je višak masnog tkiva koji negativno utiče na zdravlje.

„Određuje se indeks telesne mase (BMI), koji, da se razumemo, nije idealan. Ali, prihvaćeno je da kada je on 30 i veći, tada pričamo o gojaznosti. Lečenje je izuzetno važno jer je gojaznost povezana sa depresijom, hipertenzijom, srčanim bolestima, malignim bolestima, na primer, karcinomom debelog creva, dojke, pankreasa. Uz to, prekomerna težina je povezana i sa metaboličkim poremećajima dijabetes melitusom tipa dva, takozvanom masnom jetrom, poremećajem lipida“, objašnjava on.

Prema njegovim rečima, cilj lečenja gojaznosti je da se smanji telesna masa, održi to smanjenje i spreči takozvani jo-jo efekat.

Na pitanje koliko bi trebalo da se izgubi kilograma da bismo izašli iz zone opasnosti za razvioj pomenutih bolesti, prof. dr Radan Stojanović kaće:

„Generalno se smatra da je i za prevenciju dijabetesa, hipertenzije, poremećaja spavanja, slip apnee, potrebno izgubiti od pet do 15 odsto telsne mase. U lečenju mogu da budu zastupljenje takozvane su nefarmakološke mere ili smanjen kalorijski unos, fizička aktivnost, psihoterapija, jer veliki broj pacijenata koji su gojazni imaju simptome depresije, hirurško lečenje, ali i farmakološke mere, odnosno lekovi“, kaže naš sagovornik i dodaje da se lekovi uvode na osnovu BMI indeksa, odnosno kad je on 30 i više ili od 27 do 30, uz prisustvo barem jedne bolesti povezane sa gojaznošću.

„U Srbiji su registrovana dva leka za lečenje gojaznosti. Njihova generička imena su liraglutid i kombinacija dve supstance naltrekson / bupropion. Prvi utiče na određene receptore i svoje dejstvo ima na sekreciju insulina, usporava pražnjenje želica, produžava osećaj sitosti, ali ispoljava i efekte u mozgu u vidu supresije apetita. Drugi je kombinacija leka koji se daje u lečenju alkoholne i opoidne zavisnosti, čemu je dodat antidepresiv koji smanjuje žudnju za hranom. Zajedno utiču na smanjenje apetita, žudnje za hranom, telesne mase“, objašnjava taj stručnjak.

On dodaje da kada se koriste propisani lekovi, više od 50 odsto pacijenata smanji telesnu masu za više od pet odsto nakon jedne godine, trećina za više od 10 odsto, ali da se po prekidu uzimanja lekova često vrati dve trećine telesne mase.

Upitan da komentariše poslednju najveću zloupotrebu lekova da bi se smanjila telesna masa, uključujući i lek za dijabetes tipa dva, koji je reklamirala za mršavljenje i jedna od starleta u Srbiji, prof. dr Radan Stojanović navodi:

„Zloupotreba je primećena za lek semaglutid za šećernu bolest. Što se tiče tog leka, utvđeno je da je kod određenog broja pacijenta došlo do mršavljenja, posle čega su ljudi rešili da ga koriste na svoju ruku. U pitanju je trougao – pacijnt, lekar, farmaceut. Pacijent moli svog lekara da mu propiše taj lek, on to učini, a faramceut mu izda ili čak, bez recepta, ga proda osobi“, naglašava problem prof. dr Stojanović.

Nastavlja da je takva praksa uslovila nestašicu leka, te da su nadležne isnpekcije krenule na teren.

Uglavnom, kako dodaje, gojaznost je ozbiljno stanje, neophodan je multidisciplinarni pristup koji  uslovljava stanje svakog pacijenta.

„Zato je na simpozijumu važna tema bila povezanost poremećaja ličnosti, psihotičnih poremećaji sa poremećajima ishrane. Odgovore su pokušali da daju naši profesori, gosti iz Hrvatske i Velike Britanije“, priča on.

Jer, kako kaže, ima ljudi čiju gojaznost karakteriše hedonistička komponenta, onih koji se leče hranom, koje salo štiti od spoljašnjeg sveta ili im je opravdanje za neuspeh, a postoji i zavisnost od ukusa koja može da se izjednači sa zavisnošću od nikotina, kofeina ili opijata.