Za rešenje spora Ustavnog i Vrhovnog suda

Njihov spor rešava neposredno viši ili najviši sud. Pošto sud može postojati i izvan sudske vlasti, moguće je da u tom sporu budu – sud iz i sud izvan te vlasti. Ovoj vrsti pripada i spor između Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda o tome da li u postupku po ustavnoj žalbi može biti poništena ili ukinuta i odluka suda opšte ili posebne nadležnosti.

Prema članu 170 Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa, ukoliko se njima povređuju Ustavom zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode, a druga pravna sredstva zaštite su iscrpljena ili nisu predviđena. Pošto i sudovi, kao državni organi, donose pojedinačne akte u vidu presuda ili rešenja, Ustavni sud je ukidao ili poništavao njihove odluke, ignorišući odredbe člana 145 st. 3 i 4 Ustava, po kojima sudske odluke „ne mogu biti predmet vansudske kontrole“ zato što ih „može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku“. Iako ove odredbe isključuju sudske odluke iz reda pojedinačnih akata koji se mogu pobijati ustavnom žalbom, Ustavni sud ih poništava ili ukida bez obzira na to što nije deo sudske vlasti. Tu vlast, prema članu 143 Ustava, čine samo sudovi opšte i posebne nadležnosti, a njihovo osnivanje, ustrojstvo, nadležnost, sastav i postupanje uređuju posebni organizacioni i procesni zakoni. Pošto je najviši među njima Vrhovni kasacioni sud, sudske odluke ne može da stavlja van snage niko osim njega samog. To važi i za odluke koje on sam donosi.

S obzirom na rečeno, Ustavni sud nema ovlašćenja da poništava ili ukida sudske odluke. Ali, može utvrditi da je tim odlukama povređeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, što bi omogućilo da oštećeni ostvari pravo na naknadu štete u smislu člana 89, stav 3, Zakona o Ustavnom sudu. Baš kao i u slučaju ispitivanja validnosti sudskih odluka od strane Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Sa ovim se slaže i Vrhovni sud, čija je Opšta sednica 28. septembra 2009. godine usvojila zaključak po kojem Ustavni sud ne može poništavati ni ukidati sudske odluke u postupku po ustavnoj žalbi. Ovom zaključku prethodio je referat sudije Predraga Trifunovića, u kojem je rečeno da Ustavni sud može samo konstatovati povredu ljudskog ili manjinskog prava, kao što čini i Sud u Strazburu.

Spor između Ustavnog suda i najvišeg suda u nomenklaturi sudske vlasti još uvek traje, uz sve očiglednije nastojanje da se vansudska kontrola sudske vlasti očuva, o čemu svedoče i naredni redovi.

Godine 2011. donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) u kojem je odredba člana 92, stav 2, izmenjena tako što je određeno da Ustavni sud može poništiti sve pojedinačne akte – osim sudske odluke. Ubrzo nakon toga Ustavni sud je, po sopstvenoj inicijativi, pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti ove odredbe da bi 20.12.2012. godine doneo odluku da osporena odredba u delu koji glasi „osim sudske odluke“ nije u saglasnosti sa Ustavom, kao da odredbe člana 145. st. 3. i 4. Ustava ne postoje.

Godine 2018. Ministarstvo pravde utvrđuje Nacrt amandmana na Ustav Srbije u kojem član 145 dobija drugačiju sadržinu kojom se uklanjaju odredbe o zabrani vansudske kontrole sudskih odluka, s očiglednim ciljem da se pozicija Ustavnog suda kao poluga političkog uticaja na sudsku vlast ojača, jer se on tom uticaju već prepustio.

Vansudska kontrola sudskih odluka je suština spora između Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Takva mogućnost je ključno pitanje i u sporu korisnika penzija protiv grada Vršca radi povraćaja iznosa obustavljenih od penzija po Odluci o lokalnom samodoprinosu. Ustavni sud je, po ustavnoj žalbi Vršca, ukinuo pravnosnažne presude Višeg suda u Pančevu, kojima su usvojeni zahtevi korisnika penzija i naloženo da se u ponovnom postupku njihovi zahtevi razmotre s obzirom na okolnost da je odluka o uvođenju lokalnog samodoprinosa, iako u suprotnosti sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, ipak bila sastavni deo pravnog poretka do stavljanja van snage prema korisnicima penzija. Pošto su oni, preko punomoćnika, podneli posebnu reviziju, Vrhovni kasacioni sud je u prilici da, braneći stav o neustavnosti vansudske kontrole sudskih odluka, usvoji reviziju i preinači presudu Višeg suda u Pančevu usvajanjem zahteva da se obustavljeni iznosi penzija vrate njihovim korisnicima.

Da li će tako biti ostaje da se vidi, ali je već sada jasno da će odluka o ovom vanrednom pravnom leku biti i pokazatelj snage najvišeg suda da bude na visini svog ustavnog položaja. Revizijski sud će biti u prilici da se odredi i prema stavu Ustavnog suda da su i nezakoniti pojedinačni akti deo pravnog poretka, dok se to ne konstatuje. Pošto sudovi odlučuju na bazi pravnih normi, za njih je merodavan pre svega pravni sistem kao njihov skup. Pravni poredak čine ne samo pravne norme nego i ponašanje ljudi u njihovoj primeni. Ako se, stoga, ograničimo na pravne norme, moramo poći od toga da zakon ima jaču pravnu snagu od podzakonskog akta. Otuda nije razumno da Odluka o uvođenju samodoprinosa koja nije u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, bude sastavni deo pravnog poretka, a da taj zakon koji ima jaču pravnu snagu od Odluke, kao podzakonskog akta, ne bude.

Razumno bi bilo da odredbe po kojima sudske odluke ne mogu biti predmet vansudske kontrole i da njih može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku – i dalje budu ustavne garancije nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti. A neka Ustavni sud i dalje štiti ustavnost, zakonitost, ljudska i manjinska prava i slobode.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.