Život piše romane, a ljudi čitaju stripove. Dakle, često, uz razgovor o tome „šta poslednjih dana čitamo“, preporučujemo jedno drugom „doživljaje“ Zagora, Čika, Komadanta Marka, Blafa, Žalosne Sove, Poručnika Bluberija, Hogara Strašnog, prelepe Modesti, Torpeda, čije je kršteno ime Luka Toreli. Kad već pomenusmo Torpeda, i jedna preporuka: vidi obavezno epizodu Nečista krv. Dešava se na Siciliji 1903, u kolevci Naše stvari… Sve je tu: „sunce koje ispija mozak“, zanosna Lućana i njen otac Cezar, incest, i mladić Karlo Toreli koga su Cezar i njegovi kastrirali.

Autor nas upoznaje i sa Karlovim bratom, u pitanju je izvesni Vitorio Toreli koji posle uzvraćene, odnosno naplaćene krvi, na predlog Kuma a u znak pomirenja Porodica, ženi Lućanu. I koji nedugo zatim postaje ubica! Vitorio Toreli, iz sve snage, udariće tasta budakom, prepoloviće mu glavu – a sve zbog izopačenost don Cezara. Po običaju, iznad svih je Kum, koji miri zavađene porodice i koji usput „zaštitnički“ uzima Lućanu, zaštićen debelim zidovima Kuće na brdu koju čuvaju naoružani „ćutljivi momci“ – o ramena vise im karabini. Pre svega, bravo za majstora crteža – spavaća soba, krevet, Kum i mlada žena u „kadru“, i pas (otkud?), razbacana odeća mlade žene, jedna cipela; na zidu trofejni jelenski rogovi ne dominiraju jer… na zidu, nalazi se i čiviluk, o čiviluk okačena je nosiljka u kojoj je sin „mučenice“ Lućane (ne sin onog jadnog Torelija, već plod incesta između Cezara i njegove ćerke)… Lućana „drhti“, nema kud… I, eto, tako se začeo Luka Toreli, zvani Torpedo, koji će trideset godina kasnije, u Njujorku, postati državni neprijatelj broj jedan).

Naravno, u našim preporukama su i ostali junaci velikog Sveta sripa: Crnobradi, Ali Baba, Alan Ford i njegovi neponovljivi pajtaši, Fil Korigan, Asteriks i nepokorena Galija, Daltonovi i Talični Tom, i mnogi dragi „momci“, ima ih za svačiji ukus i „dušu“. Sve su to likovi koji nam se godinama „hvale“ svojim avanturama, uvlače pod kožu, primoravaju da pišemo o njima. Prirodno, svaki čitalac stripova ima posebno drage junake a moj favorit jeste Poručnik Bluberi, junak najbitnije epohe Divljeg zapada. Kad mu se približimo, shvatamo šta znači biti svedok vremena istrebljenja i pokoravanja ono malo Indijanaca što je preostalo, a saznaćemo i da je „sjajna prošlost“ zapravo laž. Njegov lik je pravcati otisak prohujalog doba. Bluberi je avanturista, inadžija, prgav, tvrd prema pretpostavljenima, snažan u svojim uverenjima, vešt u pesničenju, brz na revolveru, dobar sa kartama, da li srećan sa ženama(?), nemaran prema sebi, hrabar, dobrodušan, rekli bi: vojnik pomirenja, i sve to u jednoj osobi!? Ni sam ne znam koliko puta sam se vraćao čitanju svih njegovih epizoda, a jedna od najomiljenijih meni jeste Suludi general.

U završnoj sceni epizode Suludi general, glavnokomandujuća „plava bluza“, kočoperni i svojeglav general Alister, iza čijeg surovog odnosa prema Indijancima stoje interesi političara u Vašingtonu, obraća se poručniku Bluberiju rečima: „Možete da idete Bluberi… ali, još ćemo se mi sresti“! Raspusni i neukrotivi Bluberi, gledajući generala Alistera „strogo“ u oči, odgovara: „I ja računam, ser“! Pre razmene ovih teških i dvosmislenih reči, mnogo čega se izdešavalo. Najpre je general Alister, poznati protivnik „crvenokožaca“, prekršio teško sklopljeno privremeno primirje o nenapadanju sa Indijancima. Alister je čak dozvolio sebi da silnom, svojom vojskom, upotrebio je i topove, napadne i zbriše sa zemlje nezaštićeni logor u kome su, uz par ratnika, zatečeni bili samo starci, žene i deca. Bluberi Alisteru taj masakr nije mogao da oprosti. Na žalost, nije mogao ni da ga spreči. Dalje, lukavi Indijanci, predvođeni veštim poglavicama, u više navrata „ismejavaju“ vojsku školovanog i prepotentnog generala. Ima ih svuda a „plave bluze“, kao da više ne znaju gde se nalaze! Čuju se topot neosedlanih indijanskih konja, fijuk strela, puščani hici, prepoznatljivi poklič hrabrih „prerijskih“ ratnika. Generalovi vojnici, iscrpljeni, gladni, neispavani, ostavljaju živote u hladnim planinama, na zaleđenim rekama (tih pejzaža, posle čitanja, dugo se sećamo), uleću iz zamke u zamku. Zahvaljujući nimalo vojevanju veštom Alisteru, njihov otpor dobija groteskne crte. Indijanci stežu obruč, uz nedvosmislene pozive poglavica – „Napred, nijedno bledoliko pseto ne sme da preživi“, spremaju se da zadaju poslednji udarac. Tako bi se i dogodilo da nije bilo Bluberija i pomoći generala Dodža…

Jedna napomena na kraju: sve se dešava 1868, na divljim i zaleđenim padinama Vajominga i Kolorada u vreme ratova Indijanaca protiv radnika generala Dodža, a koji je rukovodio radovima na postavljanju istočnog kraka železnice što je po želji i volji Vašingtona trebalo da spoji Atlantik sa Pacifikom. Priča je pravi vodič kroz, već davnu, istoriju Divljeg zapada.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.