Ocena 3,1, koju je Srbija dobila za sprovođenje bolonjskog procesa, potvrđena je na ministarskoj konferenciji o visokom obrazovanju u Bukureštu 26. i 27. aprila. Vera Dondur, predsednica Tima stručnjaka za reformu visokog obrazovanja, kaže za Danas da ovom skupu nisu pominjane pojedinačne zemlje i njihove ocene, već da su na konferenciji vođene ozbiljne diskusije o tome zašto je visoko obrazovanje važno za ukupan društveni i tehnološki razvoj svake zemlje, kako povećati kvalitet visokog obrazovanja, mobilnost, ali i zapošljivost nakon završetka studija.
Srbija je, ipak, pokvarila ocenu u odnosu na prethodne dve konferencije. U čemu smo najlošije ocenjeni, a gde smo najbolje prošli?
– Loše je ocenjeno priznavanje neformalnog i informalnog učenja, u čemu nismo napredovali od prošle konferencije. U sistem osiguranja kvaliteta nismo dovoljno uključili studente. Oni jesu uključeni u rad Komisije za akreditaciju, ali ne u dovoljnoj meri. Loše smo ocenjeni i zato što Komisija za akreditaciju još nije član evropske Asocijacije akreditacionih agencija. Postupak akreditacije naše komisije je u toku i biće završen tokom ove godine, ali to nije moglo da bude ocenjeno. Treća stvar za koju smo dobili lošu ocenu jeste dodatak diplomi. U najvećem broju zemalja se taj dodatak dobija besplatno ili uz vrlo malu nadoknadu i uvek se izdaje na domaćem i nekom od velikih svetskih jezika, najčešće na engleskom. Kod nas najveći broj fakulteta izdaje dodatak diplomi samo na srpskom i to studentima naplaćuje, bez obzira da li su budžetski ili samofinansirajući. Dobro smo prošli kada je reč o nacionalnom okviru kvalifikacija, jer je taj okvir doneo Nacionalni savet za visoko obrazovanje, ali on treba da bude pretočen u zakonska akta da bi bio u potpunosti primenjiv. To je posao Ministarstva prosvete i nauke. Visoku ocenu smo dobili i za stepen implementacije ESP bodova, ali ne u delu koliko su bodovi pravilno određeni, nego da li je taj sistem zastupljen u visokoškolskim ustanovama.
Ali zar nije najveći problem reforme to što bodovi nisu dobro određeni? Da li se to ocenjuje?
– Na to treba da se koncentrišu fakulteti. Ne može niko to da promeni sem nas samih. Na visokoškolskim ustanovama je da usklađuju bodove sa opterećenjem studenata u ponovnoj akreditaciji i tokom izrade sopstvenih izveštaja o samovrednovanju. Ako generacije ne mogu da ispune 60 bodova, tu je neka sistemska greška u proceni da li studenti mogu u predviđenom vremenu da nauče ono što nastavnik traži. Mi sada opet insistiramo da se godina upisuje sa 48 bodva i to će stvoriti olakšice studentima, ali je ujedno i pitanje da li to znači da naši studenti moraju da rade manje do 40 sati nedeljno, iako svi u Evropi rade 40 sati, ili to znači da bodovi na pojedinim predmetima nisu određeni kako bi trebalo. Usklađivanje mora da se radi za svaki predmet i za svaki studijski program, u saradnji sa studentima. Nema mnogo želje da se to uskladi, a to je najvažniji deo.
Bilo je komentara da smo prošli put dobili visoku ocenu jer smo napisali da smo doneli nacionalni okvir kvalifikacija, iako nije bilo tako. Može li da se dogodi da izveštaj koji neka zemlja napiše bude ulepšan u odnosu na realno stanje?
– Ne. Ja sam učestvovala u izradi prošlog i najnovijeg izveštaja, a imala sam i dosta dobar uvid u izveštaj koji je ocenjen četvorkom. Pred konferenciju u Londonu, kada smo dobili četvorku, glavno pitanje je bilo da li smo doneli zakonska akta. Pošto smo neposredno pre toga doneli Zakon o visokom obrazovanju, u kome je bilo definisano šta sve treba da se radi, dobili smo tako dobru ocenu. Na narednoj ministarskoj konferenciji bila su postavljana pitanja na koja vi direktno odgovarate i opisujete da li imate podzakonske akte, da li imate institucije koje to primenjuju… Veliki kritičari tog izveštaja nisu pažljivo pročitali ni pitanja ni odgovore. Sadašnji izveštaj je rađen na osnovu podataka kojima raspolaže Ministarstvo, Komisija za akreditaciju i vrlo širokog upitnika koje su popunjavale visokoškolske ustanove.
Ocena nam, ipak, pada. Ko je najodgovorniji za to?
– Svi smo odgovorni – i univerziteti i visokoškolske ustanove, Ministarstvo takođe, kao i Konferencija univerziteta Srbije, koja treba da analizira šta smo postigli i šta treba da uradimo. Recimo, izdavanje dodatka diplomi je posao fakulteta, a oni kažu da nemaju dovoljno para za to. Ali da biste izdali dodatak diplomi, moraju da se usklade zvanja na engleskom, tako da neka pravila moraju da postoje na nivou države i da ih svi primenjuju.
Da li postoji neko telo koje rukovodi celim poslom, ili je na svakoj ustanovi da sama proceni šta od obaveza koje je Srbija preuzela hoće da sprovede?
– To telo je Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
Kako su oni radili?
– To morate njih da pitate. Nije na meni da komentarišem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
