Zablude i greške srpske nacionalne politike

U novom veku, na Balkanu, rasle su dve države skoro uporedo i dosta često zajedno; to su bile Crna Gora i Srbija i rasle su pre svih drugih balkanskih država. Crna Gora je počela svoj život kao izvestan kolektivitet još u XVIII veku, dok je začinjanje države u Srbiji počelo tek 1804, posle Prvog ustanka protiv okupatora, Turske imperije. Ta borba protiv Turske imperije, i islama na neki način, traje još od kraja XIV veka i ona je ušla u svest tih društava i kao istorija, i kao svakodnevni život, ali i kao mitologija.
Mali prostori i male države tražile su pomoć na svim stranama, potencijalno računale na pravoslavnu Rusiju, ali austrijska pomoć je bila dvosmislena: pomagala je borbu protiv Turaka, ali nije bila za jačanje nezavisnih država Srbije i Crne Gore, utoliko pre što je još od XVI veka imala u oblastima Hrvatske snažnu srpsku manjinu koju je upotrebljavala ne samo za borbu protiv Turaka nego i svugde po Evropi. Posle Berlinskog kongresa 1878. Austrija se morala suočiti i s većinskim stanovništvom Bosne koje se tada izjašnjavalo kao srpsko, odnosno kao pravoslavno. (Srpsko stanovništvo je bilo u većini u Bosni, ali ne apsolutno u većini, već relativno.)
Srbi ratuju na sve strane u XIX veku protiv Turaka. Nasuprot današnjoj nacionalističkoj mitologiji da Srbi „uvek pobeđuju u ratu“, činjenica je da je ustanička vojska u Srbiji bila potučena1813, potom je u prvom ratu protiv Turske 1876. bila dovedena u položaj da intervencijom velikih sila sebe spasi od poraza, ali užasan poraz je doživljen u ratu s Bugarima 1885. Katolička Austrija je opet intervenisala za pravoslavnu Srbiju i Srbija je bila spasena katastrofe.
Crna Gora je bila srećnija u ratovima, ali to je prirodno s obzirom na konfiguraciju zemlje. Iako su Turci već 1768. i 1785. uspeli da pobednički prodru u Crnu Goru, Crnogorci tuku Turke kod Visočice 1796, u Gornjoj Morači 1820, potom potuku Smailagu Čengića 1840. Tri godine docnije Turci osvajaju dva ostrva u Skadarskom jezeru, a desetak godina kasnije ponovo prodiru u Crnu Goru koja se nalazila pred porazom, ali i ona je bila spasena austrijskom intervencijom. Docnije su se ređale – sve do zauzimanja Skadra 1912 – pobede kod Grahova 1858, zatim 1877-78. na Vučjem dolu, Fundinama, Trijepči, tako da je oslobođen veliki deo prostora „od Nikšića do Spuža“. Neophodno je zabeležiti angažovanje Rusije u odbranu Srbije i Crne Gore, angažovanje koje, iako nije jednolinijsko, uvek je više nego značajno.
Cilj ovog uvoda je u tome da pokušamo da pokažemo kako se kretala nacionalna politika Srba, odnosno Srbije i Crne Gore u toku XIX veka, s tim da podvučemo – nasuprot skoro opštim tendencijama da se sadašnji rat u Bosni svede samo na huškanje od strane Srbije – da u ustanku hercegovačkih i bosanskih Srba 1875. ulogu igra samo Crna Gora, da su knez Milan i vlada u Beogradu sve činili u prvo vreme da ne dođe do ustanka, iako je javno mnjenje u Srbiji guralo ka ratu, ali tek posle ustanka.
Rusija je takođe bila u početku protiv rata, iako su izvesni njeni diplomati pomagali javno mnjenje u Srbiji. Mislimo da je ovde potrebno za trenutak zastati i napomenuti da je u razvoju Srbije i Vojvodine – (što nije slučaj sa Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, u Makedoniji pre 1912. godine, uključujući ovde i Crnu Goru) – uvek uz borbu za nacionalno oslobođenje išla uporedo snažna modernistička struja u okviru samog društva. Tako se u Vojvodini razvija ne samo „jugoslovenska misao“ kod liberala Svetozara Miletića i drugih, nego se u drugoj polovini XIX veka razvija i snažna antiklerikalna tendencija u nacionalnom pokretu pod Mađarima i Austrijom. U Srbiji borba za ustav ide još iz vremena Karađorđa, odnosno protiv njegove autokratske vladavine. Docnije se taj „ustavobraniteljski“ pokret upotpunjuje politikom na ekonomskom planu (zaštita seljačkog poseda), potom na političkom – za parlamentarnu vladavinu i lokalnu samoupravu. Mnogi, inače napredniji ljudi potcenjuju danas te razvojne linije u socijalno-političkoj sferi, uporedo s nacionalnom borbom. Ceo taj pokret iz XIX i XX veka, prvenstveno u Srbiji i Vojvodini, zapostavljen je devedesetih godina našeg veka, tako da Srbi danas zaostaju u toj evoluciji, ako ne u poređenju s Hrvatskom, a ono u poređenju s Bugarskom, Albanijom, i, naravno, sa srednjoevropskim zemljama kao što su Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska i druge zemlje. Iako u tim zemljama još nije dostignut potreban nivo demokratizacije u ekonomskom i političkom smislu, ipak je efektivna snaga pluralizma pobedila kako na strani vlasti, tako i na strani opozicionih stranaka – što nije slučaj s današnjom Srbijom.
Sa 1912. godinom završava se petovekovni rat balkanskih pravoslavnih naroda Grčke, Bugarske, Srbije i Crne Gore protiv Turske. Međutim, silaskom Austro-Ugarske u Bosnu 1878. i 1908. (okupacija i aneksija), pojavljuje se novi problem za Srbe. S jedne strane, Habzburzi u Beču žele da „zaštite“ svoje srpsko i slovensko stanovništvo od „imperijalizma“ Srbije, a s druge strane, spremaju svoj Drang nach Osten zajedno s Nemačkom.
Nastavlja se