Foto: Z. S. M./Arhiva I ovaj praznik Srbija dočekuje podeljena (kao i prethodne, ostale…) u večitoj (pred)izbornoj atmosferi i aktuelnog „rata nalepnica” FCK (SNS ili BLK kako ko voli), do JBM TI MTR i „Studenti pobeđuju”. Stoga, što bi ikoga začudilo i to što sindikati, ono što je od njih (pre)ostalo, Međunarodni praznik rada „obeležavaju” baš onako „disperzično”, jedni ovde, drugi onde, treći tamo-vamo…
Za ove, sada već treće, kalendarske godine studentskih protesta i pobune, nema ko ih nije podržao: od njihovih profesora (logično), prosvetnih radnika i glumaca (koji su „vukli” i preko svojih mogućnosti i zato drastično kaštigovani), advokata, zdravstva, polprivrednika, socijalnih ustanova, ratnih veterana, IT sektora…
Samo se radnici, organizovano nisu baš nešto „oglašavali”. Doduše, nisu ni kada su, za njih, važnije i životnije „stvari” u pitanju kao što su: plate, uslovi rada, radno vreme…
Radnička klasa (kao ni neke druge) – više ne samo kod nas – i ne postoji u onom obliku i obimu na koji smo „navikli” u 19. i 20. veku. Nekada proleterijat sada prekarijat, mahom nisu „finalisti” nego „komponentaši” (od samoupravljača do kablova motača), obespravljeni, opljačkani, potplaćeni, unakaženi i osakaćeni… kako i kome da se žale? Privatnicima – tajkunskim pobednicima tranzicije ili stranim kompanijama i korporacijama poznatim po „duševnosti”. Ta bitka je odavno izgubljena. Nema više ono – „kad ustane Kolubara” gotov je.
Pak oni na budžetu, ako i nisu već tu uhlebljeni kao stranački jurišnici, lojalisti i „simpatizeri” (ti su najopasniji), šta će… ćute, trpe, sendvič njupe, popunjavaju ćacilendske rupe i „spontana okupljanja” na predsednikovim kontramitinzima. Ni privatnici i gazde se ne libe da svojom ljudetinom „popune kvotu”.
A, i to, izgleda neće još (za)dugo… Menjaju ih očas. Pa, niko valjda ne očekuje da se posle pobune roboti (kad je predsedniku muka tu je Luka), VI (AI) ili one kereće šklopocije (koje isto mogu da ujedaju demonstrante k’o pravi, još i bolje).
Mada, kada smo „igrača sa klupe”, nikada se ne zna. Možda oni silni Nepalci, Filipinci, Egipćani, Marokanci… (protiv kojih se oni prvi, ne roboti, bune) reše da ustanu u borbi za svoja prava. Već imaju iskustva masovnih okupljanja dobrano pabirčena kao podrška vizionarskoj politici predsednika Vučića po kojima su ih vukli i razvlačili k’o mečke. U svakom smislu su odmenili svoje kolege iz Srbije, a mečka ume i „da zaigra”.
Ni povoda, bez Međunarodnog dana rada, ne manjka za sve one „tradicionalne” pasuljijade, gulašijade, roštiljijade (samo je belobubrezijada u zapećku)… jer je lepo „uokviren” baš zgodno između Uskrsa i Đurđevdana.
Ono, ni 1. maj nije što je nekada bio, dan ne za roštilj (i, pečenje, mladi lukac, zelenu salatu, rotkvice… k’o da je meni za neku žurku u Višnjičkoj banji) već dan borbe za radnička (svi mi bez kapitala smo to) prava, makar da ih sačuvamo (ni ta tadašnji „robovlasnici” nisu baš poklonili) kad ne možemo da se izborimo za nova i veća.
Ili, da se jednostavno prepustiš „čarima” surove realnosti i društveno-političke zbilje, kažeš iskreno sebi FCK 1. maj i zaglabaš pljesku. Mmm… bolja nego na Vučićevim „hepeninzima naroda” u Jagodini, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Ćacilendu… (dodaj sam gde si sve bio)… samo, ne smeš nikome da kažeš, da ne izgubiš posao a i dnevnica – vajdica.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
