Hleba i igara

Ali, krenimo redom: crvena čoja ovalnog stola u „Kralja Petra“, svi uparađeni. Naizgled, poetična atmosfera. Naravno, svi pričaju o novcu – brojevi, procenti, rokovi… Ipak, jedno je sigurno, mašta tu ne stanuje. Otkad postoji, novac je imao i ima različite funkcije, neke su dobijale na značaju, neke gubile, a neke će vremenom i nestati. Ono što ostaje, a neraskidivo je povezano s novcem, to su ljudi, oni koji ga daju i oni koji ga uzimaju, i njihov međusobni odnos – kreditni odnos koji karakteriše neizvesnost, i u krajnjoj liniji, opasnost. Pa, da li je reč o blagoslovu ili o prokletstvu? Odgovor će, kao i uvek, dati vreme, taj neumoljivi rok povraćaja, ta večita vrteška strave i užasa nad glavama dužnika i poverilaca.

Oni koji daju novac imaju samo jednu jedinu misao – da im kredit bude vraćen i da imaju više kapitala na raspolaganju. Oni koji pozajmljuju, žele samo da što pre dođu do novca. Racio je u drugom planu. Ali tu su eksperti, oni koji elaboriraju već dobro poznate stvari i tu su da slože valjanu priču i sve skupa nas uvedu u jednu novu igru bez kraja i početka. Reč je o društvenoj igri globalnih razmera i jednostavnih pravila koja se svode na pitanja: kako puniti kasu i kako je prazniti. Čitaj: Zakon o fiskalnoj odgovornosti. Igru imamo, nedostaje samo hleb. Provereni recept „hleba i igara“ i danas je aktuelan. Kad je reč o hlebu, svi glavni akteri, preciznije rečeno socijalni partneri, tu su – predstavnici vlasti, poslodavci u pauzi između hronične brige zbog kapitala za koji su ubeđeni da je njihov (još samo da u to ubede i druge) i užurbanog pakovanja kofera za put u jednom pravcu, i naravno, nezaobilazni ničiji sindikati koji koriste ovo dugo, toplo leto da napune svoje slabašne baterije spremajući se za vruću jesen. Kod njih je i pogača i nož, ili bar oni tako misle. Sve to pomno prate upravo oni kojima je taj hleb i namenjen, odnosno svi oni koji rade, a nema ih mnogo, zatim oni koji ne rade, a neki od njih imaju neskrivenu želju da nikada i ne počnu, a ima ih mnogo, i naravno penzioneri, njih 1,6 miliona, koji misle da su odradili ono što su imali i sad s pravom očekuju da dobiju ono što im pripada.

Svako od njih ima svoju priču i svoju istinu. Priču pripovedaju glasno, a istinu su spremni da brane do kraja. Naravno, sve je to na verbalnom nivou i kratkog daha, a ono što se najčešće pominje u svakoj od tih priča su penzije. Ne čudi! U pitanju je veliki novac. Treba ga dobiti, ali i otplaćivati dugove. I zato se spominju formule, načini usklađivanja, obračuni… A stvar je jednostavna: penzija je nastala iz zarade i neraskidivo je, takoreći sudbinski, vezana za zaradu. Drugim rečima, onoliko koliko raste zarada mora da raste i penzija. To nije ni političko ni ekonomsko pitanje. Ona je izvor egzistencije miliona ljudi. Ljudski rod je prošao dug put od lapota do investicione jedinice i ne može tek tako da se odrekne ove nesporne civilizacijske vrednosti.

I dok revizija aranžmana traje, paradajz je na pijacama dostigao rekordnu cenu od čak 200 dinara po kilogramu! Reagovale su domaćice, a i za mene je to krajnje uznemirujuća vest. Utoliko pre što su oni koji slažu zvanične podatke objavili da je prošle godine, na uvoz banana, potrošeno 48.261.557 dolara dok je od izvoza šljiva ostvaren devizni priliv od samo 19.452.272 dolara. Svojevremeno, Oskar Davičo je ponosno pevao: „Srbijo među šljivama“. Mnogo godina kasnije, dakle danas, više sam nego siguran da je Srbija pod bananama.

Autor je zamenik gradonačelnika Beograda