Može li Bajden da uništi poreske rajeve?

Izgleda da je izbor pao na kompanije s obzirom da Bajden namerava da podigne porez na dobit sa 21 na 28 odsto, koji je prethodno Donald Tramp 2017. godine smanjio sa 35 na 21 odsto, čime bi država trebalo da prihoduje oko dva biliona dolara.

Međutim, poznato je da je kapital strašljiva zverka i da od svakog povećanja poreza gleda da pobegne tamo gde je porez manji.

Tako su prema istraživanju iz 2017. godine u poreskim rajevima američke kompanije smestile oko 700 milijardi dolara. Ujedno, poslednjih nekoliko decenija na globalnom nivou se odigrava „trka do dna“ između zemalja koje pokušavaju da privuku kompanije smanjivanjem poreskih stopa.

U takvoj trci učestvovale su i zemlje regiona pre petnaestak godina kada su svi redom obarali stopu poreza na dobit ne bi li se prikazali kao atraktivni investitorima, pa je Crna Gora pobedila sa devet odsto, dok je Srbija stala na 10 odsto.

Kasnije se pokazalo da niska poreska stopa ne može da zameni povoljan poslovni ambijent i pravnu sigurnost pa je porez na dobit u Srbiji vraćen na 15 odsto. Na globalnom nivou prosečna stopa poreza na dobit je smanjena sa 40 odsto u 1980. na 23 odsto u 2020. godini.

Zato je američka administracija, a pre svega ministarka finansija Dženet Jelen (bivša predsednica FED-a) pokrenula međunarodnu inicijativu, za sada na nivou OECD zemalja, da se donese globalni minimalni porez za multinacionalne kompanije, koji bi važio svuda. Iako zvanično nije predložena nijedna konkretna stopa, u američkim medijima se spominje 12 odsto.

Uporedo s tim, ideja je da ako se neko drugi odluči da smanji porez ne bi li privukao multinacionalke, zemlja odakle je kompanija naplati višak poreza.

Konkretno, ako se američka kompanija registruje negde u zemlji koja drži veoma nizak porez na dobit, kao što je Mađarska sa devet odsto, SAD će im naplatiti porez do tog globalnog minimuma koji se postavi, od recimo 12 odsto.

U SAD se čak javlja ideja i da se donese zakon kojim bi se već sada takav porez pripisao svim američkim kompanijama, odnosno da sve američke kompanije plate razliku između onog što su platile u inostranstvu i američke poreske stope od 28 odsto.

Ova ideja tek treba da prođe u Kongresu, a za očekivati je da će ogromne multinacionalne kompanije tek protiv toga snažno lobirati. Američka privredna komora je već reagovala, mada ima i drugačijih mišljenja, da bi možda i trebalo platiti za gradnju i obnovu preko potrebne infrastrukture.

Da bi ovakav plan uspeo pre svega potrebno je globalno jedinstvo ili barem jedinstvo najvećih svetskih igrača, što je verovatno i razlog zašto su se SAD usmerile na OECD.

Uporedo sa ovim, između Evrope i SAD traje borba oko poreskih davanja velikih tehnoloških kompanija. Francuska na primer traži da Gugl plati porez na prihode od francuskih državljana, čak i ako kompanija nije registrovana u Francuskoj.

Amerikanci tvrde da Evropljani žele da im otmu njihov porez. Trampova administracija je zakočila pregovore o „digitalnom porezu“, ali je Jelen nedavno najavila da će odustati od svojih zahteva, što znači da će oko 100 milijardi dolara godišnje koji su se slivali u američki trezor biti podeljeno sa evropskim zemljama. Ovo je naravno ustupak kako bi se dobio pristanak za ideju o globalnom porezu na dobit.

Pokušaji da se stane na put poreskim rajevima traju već decenijama, ali bezuspešno. Međutim, stručnjaci smatraju da ako bi velike sile zaista odlučile i predano radile na tome, ovaj porez bi mogao zaista i biti uveden.

„Ovo zvuči dobro, ali onima koji to inače ne prate“, kaže za Danas član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov, jer OECD već dve decenije ima inicijative kojima pokušava da izjednači poreze u svetu.

„Ali ceo svetski finansijski sistem se vrti oko poreskih rajeva. A upravo zapadne ili anglosaksonske zemlje su i napravile poreske rajeve pre četrdesetak godina. To je i glavni razlog zašto se kapital ne može oporezovati visokim stopama. To je i jedan od uzroka rastuće nejednakosti i problem za privredne sisteme. Teret se prebacuje na mala i srednja preduzeća koja ne mogu da pobegnu, a multinacionalne kompanije po poreskim rajevima okreću trilione. Svet žudi za pravednijim poreskim sistemom, ali da bi on uspeo potrebna je predana zajednička akcija i OECD i G20 i SAD i EU“, nabraja Altiparmakov koji je skeptičan da će se to i ostvariti s obzirom da razvijeni svet u ovom trenutku ne može da se dogovori ni o pravednoj raspodeli vakcina.

Iako je SAD najveća ekonomija na svetu, ne pitaju se ovde samo oni, jer, prema rečima Altiparmakova, to treba da shvati i EU budući da su nekoliko njenih članica poreski rajevi.

Goran Radosavljević, profesor na FEFA, podseća da su nešto slično velike ekonomije uspele pre dvadesetak godina kada je OECD doneo pravilnik o transfernim cenama koje su bile rak rana svetskih finansija.

„Ovo nije prvi put da čujemo da će se trošak krize prevaliti na of-šor kompanije. Recimo pre desetak godina Švajcarska je prestala da bude of-šor zona, ali nije doneto sistemsko rešenje. Takođe, SAD su nametnule svim bankama u svetu da moraju da ih obaveste kada njihovi državljani otvore račun. Ako je to uspelo, može i globalni porez. Međutim najveći problem je što su najveći poreski rajevi zemlje kao što je Holandija, gde skoro svaka američka firma koja posluje u svetu ima otvorenu kompaniju. Slične podsticaje stranim kompanijama daju Luksemburg, Irska, a nešto su pokušale i Poljska i Estonija. To nisu zabranjene prakse i nelegalno poslovanje“, objašnjava Radosavljević.

On dodaje da rešenja postoje, samo ako postoji volja da se ona primene. Recimo EU je propisala minimalni porez na potrošnju kako članice ne bi konkurisale jedna drugoj u privlačenju potrošača. Takođe, on ističe i da postoje propisi za naplatu poreza kompanijama iz of-šor zona.

„Recimo kod nas je stopa poreza na dobit 15 odsto, a za of-šor kompanije je 25 odsto. Međutim na tom spisku of-šor zona nema na primer Kipra i Malte gde najviše rade naše of-šor firme. Slično je i u svetu. Primorani su da donesu neki propis, ali su gledali da on ima što manje efekta. Takođe, tu se otvara pitanje kako utvrditi odakle je kompanija. Ako američka firma osnuje firmu na Kipru, da li je ona kiparska ili američka. U praksi postoje slučajevi gde se dokazivalo čija je, ali to su pojedinačni slučajevi, a ne sistemsko rešenje. Po mom mišljenju sistemsko rešenje bilo bi recimo da OECD donese pravilo da za multinacionalnu kompaniju koja radi u zoni OECD, a dolazi iz of-šor zemlje, važe druga poreska pravila. Međutim to bi ostavilo velike posledice“, napominje Radosavljević ukazujući da je verovatno cilj američke administracije da deo tereta krize prebace na vlasnike kapitala koji su dok je svet propadao umnogostručili svoje bogatstvo i da čim se skupi dovoljno novca nastave po starom.