EI Niš: Foto R. Spasić
“Od moćnog giganta koji je u ‘Titovo vreme’ izvozio širom sveta, a radnici imali dobre plate i letovali u njegovim odmaralištima širom SFRJ, danas je ostao zapušteni fabrički krug sa opasnim otpadom i bivši radnici kojima se duže od dve decenije duguju zarade, a oni žive u mraku i umiru u bedi”.
Ovako u najkraćem opisuje 75 godina Elektronske industrije Niš- eks JU privrednog brenda zbog kojeg je Niš nazivan “gradom elektronike“- njen nekadašnji radnik Radiša Spasić.
Ovaj diplomirani hemičar radio je u EI 20 godina, od 1988. do 2008, bio je sindikalac, pa član tima zaduženog za dislokaciju hemijskog otpada zaostalog iz procesa proizvodnje, a još uvek je u radnoj grupi za isplatu zarada radnicima propalih društvenih preduzeća u Nišu.
Na pitanje šta, zapravo, sada radi i od čega živi, kratko odgovara: “Teško pitanje… Hajde da to preskočimo”.
Titovo vreme: Radnici, seljaci i lep život
Kaže da nije zakačio zlatno doba EI, od 1965. do 1980. godine, ali da o tome ima dosta autentičnih svedočenja.
„Posle Drugog svetskog rata Tito je hteo da napravi industrijsku zemlju, ne poljoprivrednu, pa su njegovi partijski sekretari išli po selima, propagirali i nagovarali ljude da se zaposle u fabrikama. Ljudi sa sela ne samo da su u velikom broju radili u EI, već su svoje proizvode prodavali i fabričkom restoranu. Donosili su paprike, paradajz, jaja, prasiće na prodaju i kolegama“, priča Spasić.
Kaže da je Elektronska tada krenula da se razvija neverovatnom brzinom, našla se među svetskim proizvođačima elektronike, a njeni televizori su prodavani širom sveta. Poseban poslovni bum je napravio direktor Vladimir Jasić.
U jednom trenutku se, kaže, i sam Josip Broz Tito uplašio snage i uticaja takvih, uspešnih direktora, pa su oni smenjivani. I Jasić je smenjen “iz čista mira”.
„Radnici su tada primali veće plate od onih u Duvanskoj industriji Niš ili od nastavnika. Išlo se na more, imali smo svoja odmarališta u celoj Jugoslaviji- na Jadranskom moru, Dojranu, Jastrepcu, po planinama i jezerima. Delili su se radnički stanovi, a inženjeri i drugi koji nisu hteli da za to traže vezu bez problema su dizali kredite i kupovali stanove. Imalo se i lepo se živelo“, kaže Spasić.
Prema dostupnim podacima, EI je u to vreme imala fabrike u Srbiji- Nišu, Beogradu, Svrljigu, Žitorađi i Aleksincu, kao i na Kosovu, potom u Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj i BIH. Pripadale su joj i dve fabrike za proizvodnju televizora u SSSR-u, u Tbilisiju, u današnjoj Gruziji, i Kišinjevu, današnjoj Moldaviji.
Čitav sistem je zapošljavao više od 28.000 radnika, od kojih 18.000 u Nišu.
Bruto proizvod EI iznosio je oko 700 miliona dolara, a niška fabrika sarađivala je sa Filipsom, Simensom i Hanivelom. Osim televizora, proizvodila je i rendgene, radio aparate, mašine za veš, mašine za suđe, pegle, telefone, telefonske centrale, VF uređaje, radio-stanice, železničku signalizaciju, semafore, auto-elektroniku, medicinske aparate, klima uređaje, računare, strujomere, zvučnike, pojačala, i slično. Radila je za jugoslovensku vojsku, a za NASA program pravila “vrhunske elektrode”.
Oni koji pamte EI vole da se prisete istinitog događaja s početka 80-ih, kada je državna delegacija Bugarske u razgovorima sa lokalnim zvaničnicima predložila da Sofija i Niš „što pre uspostave saradnju u oblasti auto- industrije“, koju Niš inače nema.
Nesvakidašnji predlog je usledio jer je bugarska delegacija prilikom dolaska u grad prošla pored EI, ispred koje je bilo parkirano više hiljada automobila kojima su radnici tog dana došli na posao.
Miloševićeve devedesete: Kreće kriza, buja administracija
„Onda su došle Miloševićeve 90-te i krenula je kriza. Ratovi, sankcije, raspad SFRJ, gubitak tržišta, nemoguća nabavka repromaterijala, smanjena proizvodnja… Ali, problemi kod nas su zapravo krenuli od lošeg kadroviranja, odnosno politički postavljenih direktora, što se dešavalo i ranije a tada baš uzelo maha. Proizvodnja je otišla u drugi plan, nije se ulagalo u stručne kadrove, tehnologiju i razvoj, a zapošljavali su se prijatelji i rođaci, i to uglavnom u administraciji. U kancelarijama samo što jedan drugome nisu sedeli u krilu, k’o danas u opštini“, kaže Spasić.
U njegovoj fabrici, EI Poluprovodnicima, početkom 90- tih bilo je 1700 radnika, od kojih u proizvodnji samo 600.
Od 260 inženjera, samo njih 20-tak je radilo u proizvodnji, dok su ostali šefovali, administrirali, bavili se marketingom ili “planirali razvoj”, kaže.
Doba DOS-a: Pljačkaška privatizacija
„Najgore nas je, međutim, tek čekalo. Pljačkaška privatizacija. Zakon o privatizaciji iz 1997. je između ostalog predviđao da će radnici dobiti 400 maraka po godini staža čim se fabrika privatizuje, a nama je pričano da će ući naši strateški parneri- Filips, Simens, Tošiba i drugi, kako bi investirali u naš razvoj i obezbedili nam tržišta. To je bio lepak za mušice, na koji se zalepio i naš sindikat. Ubrzo smo videli da smo izigrani i da je sve jedna velika prevara“, kaže naš sagovornik.
Zakon je ubrzo promenjen, prava radnika su smanjena, a firme su “počele namerno da se upropašćavaju kako bi se što jeftinije i lakše prodale“. Plate su počele da kasne, a radnici da se proglašavaju tehnološkim viškom.
“Uveren sam da je sve to sistematski rađeno sa državnog vrha da bi se ekonomski uništila država, jer su neke stranke i ljudi iz DOS-a bili plaćeni iz inostranstva. Stranim interesnim grupama nije odgovaralo da ovde imaju industrijsku konkurenciju, trebali smo im kao tržište koje će kupovati njihove proizvode. Dosovska vlast je zato, između ostalog, otvorila granice za strane televizore i druge uređaje, čime su automatski zatvorili nas, jer mi sa ogromnim problemima, nekvalitetnim direktorima i glomaznom administracijom nismo mogli da im konkurišemo“, kaže Spasić.
Privatizacija preduzeća EI često se završavala stečajem ili prodajom iz stečaja, realizovanom u velikom broju slučajeva samo zato što su kupci želeli objekte i magacinski prostor.
Mediji su izveštavali da od 30 firmi u EI koje su ušle u proces džoint venčera već do 2006. godine nijedna nije radila.
EI Holding je zvanično otišao u stečaj 2016. godine.
Vreme naprednjaka: Lažna obećanja i nova nada
Naš sagovornik kaže da je iza “planski upropašćenog” giganta ostalo oko 2000 bivših radnika kojima se od 2000. godine duguje 50.000 zarada, u ukupnom iznosu od oko dve milijarde dinara.
Oko 7600 bivših radnika propalih niških firmi kojima se duguju zarade, među kojima i oni iz EI, do sada su dobili samo jedan minimalac od 21.300 dinara, i to 2016. godine. Nakon toga su im stizala samo prazna obećanja.
Čekajući na ono što im po zakonu pripada, mnogi bivši radnici EI više nisu među živima.
Prema podacima iz 2011, samo u EI Poluprovodnicima do tada je preminulo pet odsto otpuštenih i neisplaćenih radnika starih od 40 do 60 godina.
“Imam ih na spisku, poimenično. Sada je situacija još strašnija, i slično je i u drugim bivšim fabrikama EI. Stalno slušaš kako je umro ovaj ili onaj. Ovaj pomor bivših radnika EI i drugih propalih fabrika kojima država decenijama duguje zarade dobija razmere genocida“, oštar je Spasić.
On kaže da je mnogima od tih ljudi bila isečena struja zbog neplaćenih računa. Često nisu imali para za lekove. U sličnoj situaciji su i njihove kolege koje se “još uvek bore sa životom”, mada su “na papiru milioneri”.
„Ovo naprednjačko vreme je vreme lažnih obećanja. Naslušali smo ih se, a ostajali u dugovima, bolesti, izumiranju. Ali, ja sada opet imam nadu, zahvaljujući ličnom poznanstvu sa gradonačelnicom Draganom Sotirovski, još iz perioda kada je bila novinarka. Obećala je da će da uradi sve što je u njenoj moći, zakazala je neke razgovore sa predstavnicima vlasti u Beogradu, mi sada prikupljamo potrebne podatke. Nije mi nikakva nada Vučić i vlast, već ona kao čelnik našeg grada“, kaže Spasić.
Dodaje da nema iluziju da će se bilo ko iz vlasti založiti za njega i njegove kolege samo iz razloga pravičnosti i humanosti. Motiv će im biti i politički poeni kod građana i u stranci, veruje.
„U Srbiji je 105.000 bivših radnika propalih firmi kojima se duguju zarade, plus njihove porodice. To je ozbiljan rezervoar poštenih glasova na izborima. Ako se ljudima koji već decenijama žive u bedi i neizvesnosti isplati po deset ili dvadeset hiljada evra, očekivano je da će da glasaju za njih. Pa i ja ću da agitujem za to ako mi se isplate zarade za osam godina, koliko mi se duguje“, kaže Spasić.
I dok on i kolege čekaju da se ostvari još jedno obećanje vlasti o boljem životu, u prilično zapuštenom krugu EI posluje oko 150 manjih firmi koje nemaju nikakve veze sa njihovom nekadašnjom fabrikom.
Jedna od najpoznatijih je Jumis, koja izmerđu ostalog proizvodi supe, čajeve i puding. Neke proizvode čarape, najlonske kese i pečurke. Tu su i novopazarski Internacionalni univerzitet i Univerzitet Metropolitan.
Od nekadašnje EI, koja je u nekom trenutiku imala 102 preduzeća, danas su ostala samo dva koja se bave elektronikom- EI Sova i EI Štampana kola.
Gde je radioaktivni otpad?
U Elektronskoj industriji se još uvek nalazi oko 50 tona opasnog i kancerogenog otpada zaostalog iz procesa proizvodnje. On ugrožava sve firme koje tu imaju sedište, 3000 ljudi koji svakodnevno dolaze na posao, izvorište Medijana iz kojeg se Niš snabdeva vodom, vodotok reke Nišave, zemljište, kao i vazduh u Nišu i okolini, kaže Spasić.
On kaže da je posebno problematično što se ne zna gde je završio radioaktivni cezijum 137, koji je “izvezen iz kruga EI i gubi mu se trag”. Dobro je, međutim, što je 2021. počelo čišćenje opasnog otpada iz kruga EI, o trošku Republike.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
