Oštrije podele ili nova ekonomska politka

Ipak, postoji i drugo tumačenje, koji u prvi plan ne stavlja fiskalno političku disciplinu već spoljnu trgovinu. Ovo tumačenje takođe deli Evropu u dva tabora – u sever, opet predvođen Nemačkom, koji konstantno ostvaruje visoke spoljne viškove i jug koji beleži velike deficite. Kako je spoljnotrgovinski suficit jedne zemlje automatski i kredit dat zemlji sa deficitom, tako se spoljnotrgovinski manjak praktično pretvara u dugove koji moraju da se vrate državama koje ostvaruju viškove.

Najvidljivija karakteristika unutrašnje evropske neravnoteže jeste enormni spoljnotrgovinski suficit Nemačke, koji je od 2000. do 2007. godine iznosio oko 833 milijarde evra. Ovaj višak je nastao zahvaljujući dvema povezanim okolnostima. U Nemačkoj su pali osnovni troškovi proizvodnje (plate, porezi, socijalna davanja) što je povoljno uticalo na njenu izvoznu konkurenciju. Nemačka je u periodu od 2000. do 2008. bila jedina zemlja u EU u kojoj je, uprkos povećanju produktivnosti padao nivo realnih zarada.

Drugu okolnost predstavlja ekonomska simbioza nemačke izvozne industrije sa ekonomijama novih EU zemalja, pre svih Višegradske četvorke. Izmeštanjem proizvodnih kapaciteta u Poljsku, Mađarsku, Češku i Slovačku, nemačke izvozno orijentisane firme uspele su da sklope optimalnu strukturu troškova, kombinujući prednosti kvaliteta tehnološko razvijenih lokacija u Nemačkoj, sa povoljnostima troškova jeftine radne snage u centralnoj Evropi. Na prvi pogled moglo bi se reći da su obe strane mogle da profitiraju od ove simbioze. Nemačka je ostvarila viškove, ali i pomogla pri integraciji centralne Evrope u zapadno i globalno tržište.

U Nemačkoj ekonomskoj kulturi spoljnotrgovinski suficiti uvrežen je kao pozitivan razvoj. Sa takozvanom Lisabonskom strategijom, po kojoj Evropa treba da postane najkonkurentnija ekonomska regija u svetu, Nemačka je pokušala da svoj koncept nametne i celoj Evropi. Po njemu, praktično svaki izvozni višak „pretpostavlja“ da svaka druga zemlja ili deo sveta prihvata dugoročno deficit i time rastuću zaduženost. Međutim, ako bi izvozni viškovi bili uzeti kao preduslov za rast, onda bi globalna ekonomija trebala da stagnira, jer ne postoji mogućnost „izvoza u univerzum“. Globalna kriza je pokazala da što više rastu viškovi i deficiti, utoliko je međunarodna trgovina zavisnija od kredita i time podložnija krizama u finansijskom sektoru.

Kada se postojeća kriza u evropskoj zoni prouzrokuje fiskalnom politikom država, onda je koncept rešenja koji zastupa Nemačka opravdan. Dakle, insistiranje na pooštravanju Mastrihških kriterijuma, povezano sa pojačanim nadzorom zemalja članica i osnivanjem fonda za nužne slučajeve.

Međutim, ako uzroci krize leže u neravnoteži u spoljnoj trgovini između zemalja članica, onda bi bio neophodan jedan širi pristup krizi. Recimo, formiranje ekonomske vlade – kao što je to predložila Francuska. Ova vlada bi morala da koordinira sve ekonomske sektore koji su relevantni za konkurentnost (deficite i viškove u spoljnoj trgovini) zemalja članica, dakle ne samo novčanu i fiskalnu nego i poresku, socijalnu, možda čak i ekološku i obrazovnu politiku.

Šta predstavlja kriza evrozone za Srbiju i druge zemlje zapadnog Balkana? Ako preovlada fiskalno-politički pogled na problem, te države neće čekati druga sudbina do one poput Grčke, kojima se jedino može pomoći sa puno novca. Time će biti umanjena i spremnost EU za dalja pristupanja zemalja kandidata, jer se ceo problem pripisuje nedisciplinovanom jugu. Ukoliko preovlada spoljnotrgovinski pristup i koncept ekonomske vlade, koristi od toga mogao bi da oseti i zapadni Balkan.

Autor je direktor kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu

Primer Španije

Visoka zaduženost juga nije u prvoj liniji rezultat nedisciplinovane budžetske politike, već posledica disbalansa u trgovini u okviru same Evrope. Potvrdu za to daje Španija. Ova zemlja je godinama pre krize vodila uravnoteženu budžetsku politiku, što nije sprečilo da Španija postane sledeći kandidat za dužničku krizu.

Privlačnost EU može da oslabi

Jedan od najtežih zadataka evropske ekonomske vlade bilo bi jačanje unutrašnje potražnje u Nemačkoj i ostalim suficitarnim spoljnotrgovinskim zemljama – jedino na ovoj osnovi države zapadnog Balkana mogle bi dugoročno da koriguju svoje bilansne deficite. Ako Evropska unija u ovom pokušaju ne uspe da ostvari zajedničku valutnu uniju, kroz zajedničku ekonomsku politiku, onda može da se dogodi da u sledećim godinama članstvo u Evropskoj uniji jednostavno ne bude toliko privlačno.