Plata za život ili preživljavanje: Srbija i dalje pri dnu evropske lestvice minimalnih zarada, ali bolja od Bugarske

Iako je ovaj dugogodišnji cilj sindikata konačno ostvaren, minimalna zarada u Srbiji i dalje ostaje među najnižima u Evropi.

Naime, statistička agencija Evropske unije (EU), Eurostat, objavila je nedavno podatke o visini minimalne zarade u Evropi za prvu polovinu ove godine, a prema tim podacima, Srbija je pri dnu lestvice.

Zemlje sa nižim minimalcem su Bugarska, Albanija i Severna Makedonija.

Kako izgleda lista Eurostata?

Podaci o visini minimalne zarade objavljeni na Eurostatu odnose se na prvu polovinu ove godine, a izraženi su u bruto iznosima (uključuju poreze i doprinose) u evrima.

Najniži minimalac u Evropi ima Albanija i iznosi 408 evra, iznad nje je Bugarska čiji minimalac iznosi 551 evro, a treći najniži minimalac na Starom kontinentu ima Srbija koji iznosi 619 evra.

Bolja od Srbije je Crna Gora koja je, podsetimo, od 1. oktobra prošle godine povećala minimalnu zaradu sa 450 na 600 evra za one sa završenom srednjom školom, a za one sa višim stepenom obrazovanja minimalac iznosi 800 evra.

Prema podacima na Eurostatu, bruto minimalna zarada u Crnoj Gori za prvu polovinu godine iznosi 670 evra.

Podaci za Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju nisu objavljeni na Eurostatu, ali prema njihovim zvaničnim podacima, BiH ima višu minimalnu zaradu od Srbije, a Makedonci nižu.

U BiH neto minimalac iznosi 1.000 konvertabilnih maraka, što je oko 510 evra, a u Severnoj Makedoniji oko 370 evra. U Srbiji je neto minimalac 460 evra.

Kada je reč o visini minimalne zarade u ostalim zemljama u regionu, u Mađarskoj iznosi 707 evra, u Rumuniji 814 evra, a u Hrvatskoj 970 evra. Minimalac u Sloveniji čak prelazi 1.000 evra i iznosi 1.278 evra.

Najviši minimalac u Evropi ima Luksemburg koji iznosi 2.638 evra, zatim Irska sa 2.282 evra, a treći najveći minimalac zabeležen je u Holandiji i iznosi 2.193 evra.

Nacionalne minimalne zarade nemaju Danska, Italija, Austrija, Finska i Švedska, te za njih podaci na Eurostatu ne postoje.

O minimalnoj zaradi u Srbiji

Prema zvaničnim podacima, minimalac u Srbiji prima oko 100.000 radnika, dok sindikati tvrde da mnogo više zaposlenih toliko mesečno zarađuje.

Minimalna zarada određuje se na osnovu dogovora predstavnika vlasti, sindikata i poslodavaca.

Pregovori o minimalnoj zaradi svake godine za narednu godinu počinju 15. avgusta i treba da budu završeni do 15. septembra, a ako se ne postigne dogovor procenat povećanja minimalca određuje Ministarstvo finansija.

Prošle godine prvi put je dogovoreno da minimalna zarada bude izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom.

Neto minimalna zarada u januaru iznosila je 56.672 dinara, dok je, prema podacima Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine, minimalna potrošačka korpa (obuhvata jednu tročlanu porodicu) u istom mesecu iznosila 55.085 dinara. To znači da je minimalac u januaru bio i nešto viši od minimalne potrošačke korpe.

Pozitvno je i to što minimalac u Srbiji iz godine u godinu raste. Na primer, pre deset godina, tačnije 2015. godine, minimalna zarada je iznosila 21.054 dinara, što znači da je do danas porasla za čak 154,5 odsto.

„Minimalna zarada i potrošačka korpa prevaziđene kategorije“

Prošlogodišnjim dogovorom tri strane o podizanju minimalne zarade za 13,7 odsto nisu bili zadovoljni predstavnici sindikata „Sloga“ koji su poručili da minimalac, iako nominalno povećan, ostaje „ispod ljudskog dostojanstva“.

Ovaj sindikat je kritikovao i predstavnike sindikata koji su pristali na taj iznos, upozoravajući da će to dodatno oterati radno sposobno stanovništvo iz Srbije, dok će poslodavci sve više uvoziti jeftinu radnu snagu iz inostranstva.

Predsednik tog sindikata Željko Veselinović rekao je za Danas da su minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa „davno prevaziđene kategorije“.

Kada je reč o minimalnoj zaradi, Veselinović je istakao da se ona isplaćuje samo u slučaju kada neko preduzeće posluje sa problemima i to samo na ograničen period.

„Na žalost, u praksi se pokazuje da je minimalna zarada ili tek nešto iznad nje postala nešto sasvim normalno“, izjavio je Veselinović.

Ukazao je i da je minimalna potrošačka korpa u današnje vreme zastarela kategorija, jer je, kako je rekao, sada za merenje aktuelna Plata za dostojanstven život koja iznosi nešto više od 140.000 dinara za tročlanu porodicu i to je mera koja treba da se primeni u obračunu.

Veselinović je naveo da Srbija sada ima dodatni problem, jer zarada u Srbiji jeste porasla, ako se računa u evrima, ali su, podseća, porasle i cene robe i usluga.

„Cene u Srbiji su veće nego u većini zemalja Evropske unije i sada imamo situaciju da pojedine firme zatvaraju pogone i fabrike, jer ispada da više nismo jeftina radna snaga i jer je jeftinije poslovati u Severnoj Makedoniji, Albaniji i Moldaviji, ali i u Tunisu, Egiptu i Maroku. Tako da mi sad pored male plate i visokih cena imamo dodatni problem najave napuštanja Srbije od strane mnogih firmi“, ukazao je Veselinović.

„Za srpsku minimalnu platu ne može se reći da je preniska“

Međutim, profesor na Ekonomskom fakultetu Mihael Arandarenko smatra da je pozitvan podatak to što Srbija ima višu minimalnu zaradu od Bugarske, koja je članica Evropske unije i koja ima višu prosečnu platu o srpske, te da se za srpsku minimalnu platu, iz tih razloga, ne može reći da je preniska.

„Ono što treba gledati je odnos minimalne i prosečne plate, ili medijalne plate. Taj odnos se zove Kaicov (Kaitz) indeks. To bi značilo da je naša minimalna plata u nekom pristojnom iznosu u odnosu na prosečnu. S te strane, ne možemo da kažemo da je naša minimalna plata preniska, jer se ona uvek gleda relativno, nema smisla porediti je, na primer, sa luksemburškom“, kaže Arandarenko za Danas.

Na pitanje da li je povećanje minimalne zarade jedan od razloga što neki investitori odlaze iz Srbije, Arandarenko je odgovorio da je to delimično povezano, ali da predstavlja samo jedan segment šireg konteksta.

„Tačno je da su neke od tih kompanija došle u vreme kada su plate kod nas bile dosta niže, ali još važnije došle su u vreme kada je na tržištu bilo obilja radne snage. Znam za situacije da strani investitori recimo pokušavaju da nađu lokaciju u kojoj još ima viška radne snage da bi investirali ovde, ali ne mogu da je nađu“, ukazao je profesor.

Arandarenko ukazuje na to da odlazak stranih investitora iz Srbije nije uvek povezan s lošim poslovnim uslovima, već često predstavlja prirodan tok investicionog ciklusa – svaka investicija ima svoj „rok trajanja“.

Drugim rečima, deo firmi odlazi, jer je završio planirani posao, ali problem nastaje kada nove investicije ne dolaze zato što Srbija nema dovoljno radne snage.

U tom smislu, dodaje, ključni izazov za Srbiju nije samo privlačenje investicija, već nedostatak radnika. On ističe da Srbija svake godine gubi oko 50.000 ljudi radnog uzrasta, što znači da je ukupna radno sposobna populacija u padu.

Zanimljivo je da ovaj pad u broju radnika može izgledati kao pozitivan signal u statistici – jer kada ima manje ljudi koji mogu da rade, stopa zaposlenosti raste, ali ne zato što ima više posla, već zato što je baza manja.