„Pravo pitanje je koliko ćemo moći više da kupimo za tih 1.400 evra“: Da li će prosečna plata stići obećani nivo do kraja 2027?

Oni ukazuju da Srbija beleži pad investicija, dok se budžetska sredstva sve više usmeravaju na projekte koji ne doprinose rastu produktivnosti.

Podsetimo, Srbija je u prvom kvartalu ove godine imala četiri puta veći fiskalni deficit u odnosu na isti period prošle godine, a glavni razlog za to je isplata za avione Rafale.

Na ostvarenje ovog državnog obećanja utiče i globalna neizvesnost, uključujući sukobe na Bliskom istoku i rast cena energenata.

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), prosečna neto zarada u martu ove godine iznosila je 121.650 dinara, odnosno oko 1.030 evra. Državni zvaničnici su obećali da će do kraja 2027. godine prosečna plata dostići 1.400 evra.

To znači da bi za manje od dve godine prosečna zarada morala da poraste za oko 350 evra, odnosno nešto više od 30 odsto, kako bi se taj cilj ostvario.

Poređenja radi, prosečna neto plata u martu ove godine bila je za oko 13 odsto viša nego u martu prošle godine, kada je iznosila 108.013 dinara (oko 920 evra).

Ako bi se rast plata nastavio ovim tempom, realno bi bilo očekivati da do kraja 2027. godine prosečna zarada dostigne nešto manje od 1.300 evra.

Međutim, državni zvaničnici veruju da će 2027. godina doneti snažniji privredni rast, pre svega zbog završnih radova i organizacije Specijalizovane izložbe EXPO, što bi, kako kažu, uticalo i na brži rast plata.

Podsetimo, Narodna banka Srbije predviđa da će privredni rast sledeće godine iznositi 4,5 odsto, dok je ranije očekivala pet odsto, ali je projekciju smanjila zbog globalnih neizvesnosti.

„Fokus na medijalnoj, ne na prosečnoj zaradi“

Ekonomista Danilo Šuković ocenjuje da nije realno da prosečna plata u Srbiji do kraja 2027. godine dostigne 1.400 evra.

„To bi bilo odlično, ali nije realno, jer bi u tom slučaju stopa rasta morala da iznosi iznad pet odsto, pa možda i više od toga, što je opet nerealno. Prema tome, mislim da je to samo spisak nerealnih želja i, što je još gore, predizborna propaganda i ništa drugo. To nije uopšte zasnovano na realnim činjenicama“, navodi Šuković za Danas.

On ističe da se, kada se govori o zaradi u Srbiji, mora više pažnje posvetiti medijalnoj zaradi, koja je, kako kaže, posebno važna za zemlju sa visokim udelom siromašnog stanovništva.

U statističkom izveštaju posebnu pažnju privlači medijalna zarada koja je u martu ove godine bila za nešto više od 200 evra niža od prosečne i iznosila oko 790 evra, odnosno 92.753 dinara.

Medijalna zarada znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do navedenog iznosa i ona često daje realniju sliku od prosečne zarade.

Prosečna plata može biti “naduvana”, jer postoji mali broj ljudi sa jako visokim platama (IT, menadžeri, zaposleni u pojedinim javnim preduzima…), oni utiču na podizanje proseka i daje utisak da se zarađuje više nego što većina stvarno zarađuje.

„Medijalna zarada je bitna za zemlju koja ima tako visok procenat siromašnog stanovništva, koje nije samo siromašno nego nije ni zaštićeno odgovarajućom socijalnom politikom. Ta medijalna zarada je skoro 30 odsto manja od prosečne zarade, i to je ta bitna činjenica. Treba pitati kolika će do kraja 2027. godine biti medijalna zarada i koliko će 50 odsto zaposlenih primati platu tada. To je pravi pokazatelj, a ovo je sve baratanje nominalnim veličinama koje ne odražavaju uticaj na realni standard, posebno na standard siromašnih“, objašnjava Šuković.

Govoreći o kupovnoj moći, Šuković naglašava da „evro se ne jede, ni dinari se ne jedu, nego hleb, meso, voće“, naglašavajući da je ključno šta se realno može kupiti sa tom platom od 1.400 evra.

„Mene evro ne zanima, mene zanima standard, odnosno šta ja mogu od zarade koju imam sada da više i bolje kupim za godinu dana. To je pravo pitanje, a odgovor na to pitanje vlast nikad ne daje“, naglašava naš sagovornik.

Komentarišući očekivanja da bi finansiranje izgradnje EXPO objekata, kao i njeno održavanje, moglo da podstakne privredni rast sledeće godine, Šuković kaže da bi određeni kratkoročni efekti mogli postojati, ali da su ukupni ekonomski efekti projekta vrlo upitni.

„Nekih efekata će biti, i sam taj projekat EXPO jeste jedna manifestacija koja će na kratki rok dati neke pozitivne efekte koji se tiču privrednog rasta, ali i promocije Srbije kao zemlje, srpske ekonomije i kulture, i sve je to u redu“, navodi Šuković.

Međutim, dodaje da su dugoročni efekti neizvesni i zavise od više faktora, pre svega od toga da li će izgrađena infrastruktura biti ekonomski održiva nakon manifestacije i da li će sama sebe budućim događajima isplatiti i finansirati.

„Ekonomski efekti celog projekta su jako upitni, iz mnogo razloga. U mnogim zemljama gde su održavane ove izložbe pokazalo se da su bili promašaji. I kod nas će to zavisi od mnogo faktora. Prvi je da li će sva ta infrastruktura koja se gradi moći da se isplati – da li će stadion moći da se isplati, da li će izložbeni prostor moći da se isplati, da li će biti događaja koji će ga dovoljno popunjavati i samim tim pokriti troškove koje stvara“, ističe Šuković.

On upozorava da bi u suprotnom teret troškova mogao pasti na građane.

„Plata od 1.400 evra je deo predizborne priče“

I ekonomista Aleksandar Stevanović ocenjuje da tvrdnje o dostizanju prosečne plate od 1.400 evra do kraja 2027. godine nisu realne i da ih vidi pre svega kao deo „predizborne priče“.

Prema njegovim rečima, za takav rast zarada ne postoje dovoljno jaki ekonomski temelji.

U prilog tome navodi da su investicije u privredi u padu, dok se deo budžetske potrošnje usmerava na projekte koji, kako kaže, ne doprinose direktno povećanju produktivnosti i rasta plata.

Zbog toga smatra da nema održivih mehanizama koji bi mogli da „poguraju“ značajniji realni rast zarada u kratkom roku.

Takođe dodaje da ne očekuje značajnije promene u obimu iseljavanja građana, što inače ima uticaj na tržište rada i nivo zarada.

Na pitanje zašto je tako velika razlika između prosečne i medijalne plate, Stevanović odgovara da to pokazuje da veliki broj zaposlenih prima minimalac.

Dodaje da u to spadaju i oni koji svesno biraju da rade za minimalnu zaradu, uključujući i deo preduzetnika koji sami sebi isplaćuju platu.

Stevanović navodi da se tu ubrajaju i oni kojima se formalno isplaćuje minimalac, dok se ostatak zarade isplaćuje „na ruke“, što dodatno doprinosi visokom učešću minimalnih zarada u ukupnoj strukturi plata.