Foto: Privatna arhivaDejan Pataki marketinški stručnjak iz Novog Sada autor je knjige „Brend: TI“ u kojoj je objavio razgovore sa 28 sagovornika iz različitih industrija i generacija, svima poznatih ljudi, a koji se paradoksalno, jako malo pojavljuju u javnosti. Etar je kako kaže, zato kontaminiran prostotom, lažima i generičkim sadržajem. Bez bilo kakave vrednosti. Knjiga je u inat tome.
Pataki u uvodniku knjige piše da je znanje postalo komoditet, a veštačka inteligencija je fascinirajuće i transformativno oruđe koje, u domenu kojim se bavi – marketingu, komunikacijama i reputaciji – pravi jednu specifičnu promenu: informacija je dostupna svima i uvek. Ali ono što mašina ne može da generiše je kontekst.
Ova knjiga, ističe, nastaje u epicentru moralne i etičke degradacije društva u kome pokušava da živi, podiže decu i radi. U takvom okruženju, ljudi od karaktera, znanja i iskustva previše često biraju tišinu. Ne iz kukavičluka, možda – iz sumnje.
Misle da nisu dovoljno relevantni, da neko drugi to već bolje radi, da nije pravo vreme..
„Ovde nećeš naći ni jedan savet kako da postaneš viralan, kako da urediš thumbnail ili prevariš algoritam. Ako negde postoji fabrika ličnih brendova – ovo je suprotno od nje“, piše Pataki.
– Broj 28 se namestio slučajno zato što je poslednji sagovornik bio Ivan Miljković, naš trofejni odbojkaš, po nekim statistikama GOAT ovog sporta – i postavio sam sebi pitanje – ko posle njega? Izbor sagovornika je bio takav da sam želeo da temi ličnog brenda priđem sa različitih strana – ekonomija, sport, fotografija, stil, marketing, edukacije – koristeći sopstveni socijalni kapital – neke sagovornike sam lično poznavao plus socijalni kapital na Linkedinu – prvi kontalti su bili kroz prepiske porukama ili komentarima. Mislim da je tema ličng brenda banalizovana i hteo sam sveobuhvatni pristup – kazao je Pataki.
*Kažete da je digitalni prostor preplavljen sadržajem bez vrednosti.
Pre svega mislim na poslovne vrednosti. Društvene i političke su u dva dijametralno suprotna tabora, dva univerzuma i tu ne bih trošio previše reči. Znam da ljudi od znanja, iskustva, integriteta češće biraju tišinu i neki egzil iz digitalnog prostora, zaboravljajući da će onda tu prazninu da popuni neko drugi, sa, možda različitim nivoom znanja a verovatno sa drugačijim vrednostima (svaka sličnost sa politikom je namerna).
*Šta nam onda tek onda donosi AI, koji je nikad aktuelniji, ali još u povojima?
Da, u celu tu priču se uplela AI. Sada ja ili bilo ko drugi, ko raspolaže minimalnim setom veština u odnosu na AI alate može da kreira sadržaj – kao da je advokat ili nerohirurg. Upravo u toj kakofoniji priča ličnog brenda igra ključnu ulogu. AI nam je približio znanje kao nikada u istoriji, nama ostaje kontekst – a on je uvek ličan. Čvrstog sam uverenja da je AI potpuno promenio tok civilizacije, samo što još toga nismo svesni jer nas nije sve jednako pogodilo. Ali hoće. Kada je pronađen mp3 format – to je bila vest za tech geekove, za par godina se potpuno promenila kultura konzumiranja sadržaja a muzička i filmska industrija su sada nešto sasvim drugo. To je bio samo mp3 format. A ovo je milion puta mp3 format. Nisam dovoljno obrazovan i hrabar da procenim da li je promena na bolje ili lošije (mislim da ta dilema još nije ni razrešena) ali nemam sumnji da li je promena ogromna. Zato je posebna frustracija što mi kao društvo, kao sistem obrazovanja, školstva – nemamo ideju, strategiju, smer na ove izazove.
*Zajedno sa kolegom Nemanjom Živkovićem napisali ste i prvu knjigu o najmisterioznijoj mreži, barem kod nas – Linkedinu. U razgovoru sa ljudima koji nisu u biznisu, odgovori oko ove mreže obično su vrlo podeljeni. Ili kažu da je super ili da je gubljenje vrememena. Kako kao profesionalac gledate na to? Kako savetuješ ljude (obične) da pristupe toj mreži?
– Savršeno ste prepoznali dileme, možda bi ih nazvao predrasudama. Linkedin je najveća poslovna platforma na svetu, jedina društvena mreža koja za inicijalni koncept nema zabavu, nego povezivanje ljudi. Kao takva ima svoja pravila, principe, trendove. A da bih detaljnije odgovorio na pitanje poslužiću se metaforom, vrlo je zahvalna. Neka bude: teretana. Za nekog je odlazak tamo gubljenje vremena, tamo ima raznih pojava, neki dolaze da izbace frustraciju, neki da se slikaju. Neki budu mesec dana. Neki postave cilj, uzmu trenera (ili naprave svoj raspored uz pomoć intereneta), rade posvećeno i tokom vremena usavršavaju svoju tehniku… Da li mislite da je za njih gubljenje vremena?
Linkedin je platforma na kojoj možeš da svoje znanje, veštine, interesovanja, razmišljanja, uspehe, socijalni kapital staviš u digitalni format u neku online sferu. E kad tako pogledaš na Linkedin, onda možda sve dobije novu vrednost. Da li znate da je Jokićev saigrač iz Denvera Spenser Džons na Linkedinu? I Snoop Dog je tamo.
*Kako ste počeli da se bavite marketingom?
– Marketing je jedan od retkih polja na kojima možeš da spojiš kreativnost, opštu kulturu, performans, a pre svega komunikaciju. Inspirativno je polje jer pruža ogromne mogućnosti, sa druge strane frustrirajuće jer je takva industrija da će svako moći da iznese svoj stav, uvid, sugestiju. Prag ulaska u industriju ne postoji. U firmama često marketing uvale onoj osobi koja nije za administraciju, prodaju, finansije. To su one kompanije koje misle da je marketing Facebook objava novogodišnje čestitke. Mada otkako se pojavio HR – možda marketing nije na poslednjem mestu.
*Autor si divne knjige „Dva i po dečaka“ u kojoj pričaš priče priče o tvoja dva mala sina. Kako danas gledaš na taj period tvog života, odrastanje malih ljudi, užasne brige koje si morao da prebrodiš?
– Koliko sam puta čuo onu sintagmu: Malo dete male brige, veliko dete velike brige – isto toliko puta sam pomislio: nema šanse. Danas mi je jasno zašto ta sintagma postoji i tačna je. Inače to je tema koja korespondira sa knjigom Brend Ti – zato što stalno moraš da se rebrendiraš, da izmišljaš sebe u novim ulogama. Evo od skoro sam u ulozi tate jednog pubertetlije (i jednog na pragu tog doba) i proces rebrendiranja je u toku.
*Smislio si podcast „Rare and Share“ koji se jedini na ovim prostorima bavio vrlo važnom temom – retkim bolestima kod dece. Zašto se on više ne snima? Nekako najteže teme najlakše zabilazimo. Novinar Brano Mandić, nedavno je u ispovesnom tekstu o gubitku svoje ćerke u zagrebačkim Novostima sročio prilično brutalnu i otrežnjujuću rečenicu:„Znali ste da postoje rakovi za odrasle i rakovi za djecu. Ovi potonji su rijetki, pa se medicinskoj industriji ne isplate. Sjetite se toga kad sljedeći put čujete da su djeca najvažnija“.
– Ne snima se zato što je podcast postojao dok sam mogao sam da iznesem ceo teret produkcije. Najiskrenije. A što se tiče našeg kolektivnog suočavanja sa teškim temema – čvrstog sam uverenja da nismo sposobni za to. Nemamo kapacitet za suočavanje. Nismo ga gradili, vežbali. Uvek linijom manjeg otpora i onda nam se sve ali baš sve po pravilu vrati. Nismo se suočili kako dolikuje sa ratovima devedesetih i onoga što su radili pripadnici našeg društva, često u naše ime. Šta je posledica: sada to rade nama, našoj deci.
Za takve stvari su potrebni sistemski pristupi, društvo mora da smisli odgovor, neki kolektivni koncezus. To je jedan dugotrajan i ne baš lagan i prijatan proces. Ovde je sistem sam sebi svrha ako nije neki protočni bojler za otimačinu.
Šta mislite šta nas čeka kao zajednicu kada se budemo suočili sa posledicom ovolikog broja kladionica, odsustva mera zaštite mladih od mobilnih telefona… A mi još nismo svarili devedesete.
*Kao Novosađanina ne mogu da preskočim pitanje, kako tebi danas izgleda Novi Sad? Da li je to isti grad kao i 31. oktobra 2024. godine?
Ovaj grad više nije isti. Ranjen je. U jednom trenutku sam želeo da se distanciram, da se na taj sebičan način sačuvam, koliko je to moguće. Baš to jutro kada sam odlučio preminulo je još jedna povređena osoba, dete. Prolazio sam pored škole koju on nije završio jer se banda talila, preko puta Pošte. Sveće su bile upaljene, bukvalno sam osetio miris voska i toplotu od sveća. I kako ja sada da se distanciram?
*Kraj je juna, početak jula, vrućina i…?
To znači da je Novi Sad pun nekih različitih, šašavih šarenih, veselih, ponekada dosadnih ljudi iz celog sveta. Posle 25 godina – više nije tako. Oduzet nam je i EXIT. Malo pre sam rekao da svi prolazimo kroz prces rebrendiranja jer se menjaju okolnosti, prilike ali i da u tom procesu treba zadržati sebe. Pitanje je da li se rebrendiramo u ponizne, poslušne i malodušne. One koji ne veruju u sebe i svoje vrednosti. Ako kažem da je misija nove knjige “Brend Ti” da se ljudi podsete da treba veruju u sebe, onda možda bude i jasan poriv zašto je nastala.
Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
