privatna arhivaŠećera u prodavnicama nema. Da li zbog panike i neumerene kupovine ili zbog cene koja je zamrznuta na oko 90 dinara za kilogram, onima koji bi šećer da kupe nije mnogo važno. Belog kristal šećera u rafovima nema a kada stigne, prodaja je ograničena na 5 kilograma po kupovini.
Istovremeno, stručnjaci uveravaju da šećera u rezervama ima dovoljno i da je proizvodnja dovoljna da pokrije potrebe stanovništva.
Ono što je činjenica jeste da je šećerna repa sve ređa kultura na banatskim poljima. Iz godine u godinu sve je manje površina pod repom, a agrostručnjaci kažu da je ove na istorijskom minimumu. U srednjem Banatu pod repom je možda, jer preciznih podataka nema, šećernom repom posejano oko 1.000 hektara.
Jedan od retkih poljoprivrednih proizvođača koji redovno seje repu je Marko Renovica. I ove godine, sa svojim kooperantima, šećernom repom je posejao oko 300 hektara.
– Repa je za sada u dobrom stanju. Ako ova godina bude sa prosečnom količinom padavina, imaćemo dobru proizvodnu godinu, kaže Renovica.
Prošle godine, repa je praktično bila jedina kultura koja je donela zaradu. Ne samo što je bio dobar prinos, u proseku šest vagona po hektaru, nego je i kvalitet bio odličan.
Pa zašto onda repa nije zanimljiva banatskim ratarima.
Razloga je više.
Repa je vrlo zahtevna kultura, čija je proizvodnja skupa. Koliko će i kakav rod biti dosta zavisi od vremenskih prilika, za uzgoj je potrebna ozbiljna mehanizacija, a vrlo često ni rod ni cena ne pokriju ulaganja. Zato stručnjaci predviđaju da će repe na njivama iz godine u godinu biti sve manje.
Šećerne repe na banatskim poljima bilo je mnogo više dok je radila zrenjaninska Fabrika šećera. O tim vremenima i dalje se pričaju priče i predanja.
Šećerana je jedna od najstarijih fabrika u Zrenjaninu. To je bio prvi moderni industrijski pogon, sagrađen kao kompleks, sa svim pratećim radionicama, zgradama i objektima za stanovanje.
Kada je građena pre više od jednog veka, kao zaista veliki privredni poduhvat, vrlo je pažljivo osmišljena. Neophodno je bilo obezbediti sirovinsku bazu, odnosno dovoljne količine šećerne repe a za to je bio zadužen grof Čekonjić, koji je imao zemlju od Bečkereka do Temišvara.
Morao je biti osmišljen i put kojim će šećer biti transportovan. Fabrika je zato imala svoje vagone a i svoj parobrod. Tako se šećer prevozio i železničkim saobraćajem, jer je u blizini bila pruga i železnička stanica a ni Begej koji je bio plovan nije bio daleko.
Sve vreme dok je na čelu šećerane bio Viktor Elek, odnosno do II svetskog rata, bila je to fabrika za uzor.
Posle II svetskog rata, fabrika je prešla u državno vlasništvo a 1953. ušla u sastav Industrijsko poljoprivrednog kombinata „Servo Mihalj“.
Do kraja 90-tih, zapošljavala je u kampanji i više od hiljadu radnika a u noj su radile generacije Zrenjaninaca.
U privatizaciji, za razliku od nekih drugih šećerana, zrenjaninska nije prošla sjajno. Kupac joj se nije našao a fabrika je praktično prodata iz stečaja.
Kupila ju je „Viktorija grupa“ ali se šećer u njoj, iako je bilo takvih najava, nikada nije proizvodio.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
