Svaki deseti radnik ne prima platu

Uz to, prema anketi Republičkog zavoda za statistiku kojom je obuhvaćeno i crno tržište rada, u septembru prošle godine bilo je zaposleno nešto više od dva miliona radnika, a u drugom kvartalu ove godine oko 1,85 miliona. To znači da je oko 150.000 ljudi ostalo bez posla, a isto toliko porodica izgubilo je jedan ili jedini izvor prihoda. Uz to, zbog neodrživog poslovanja, više od 130.000 preduzetnika zatvorilo je radnje, pa iako je veliki broj njih prešao u sivu zonu, ni izbliza nije nadoknađen pad privredne aktivnosti u tom sektoru.

– Opšta kriza dovela je do pada aktivnosti i u sivoj zoni, pa iako pravih istraživanja o raširenosti sive ekonomije nema, utisak je da se ona smanjuje nešto sporije zbog priliva radnika i poslova iz legalne privrede, ističe Miroslav Prokopijević, direktor Centra za liberalne studije. – To, naravno dodatno otežava položaj firmi koje žele regularno poslovanje, jer se na tržištu suočavaju sa nelojalnom konkurencijom koja ima niže troškove poslovanja. Međutim, u ovim uslovima teško je očekivati da će država preduzeti mere da taj problem reši, jer je u uslovima krize vlast srećna ako ljudi bilo šta rade. Jedini način da se to prevlada jeste velika reforma država i privrednog ambijenta, ali je i malo verovatno da će se to skorije dogoditi.

Perspektivu dodatno čini neizvesnijom i to što je najveći broj radnika otpušten iz sektora prerađivačke industrije, u kojoj su i inače bile niske zarade, a zatim u građevinarstvu i poljoprivredi, granama koje generišu razvoj drugih delatnosti. Na prvi pogled, povoljan pokazatelj rodne ravnopravnosti jeste činjenica da je veći broj muškaraca otpušten, a da je više žena došlo do posla, ali je to, nažalost, posledica uvećavanja radnika u javnom sektoru. Procena stručnjaka je da se u Srbiji, čak i pod uslovom da kriza ove godine polako počne da gubi na intenzitetu blagi rast zaposlenosti očekivati tek 2011. godine.

Socijalnu sliku čine sumornijom i podaci o prosečnim zaradama, koje su sa 32.950 dinara u septembru 2008, na početku ovogodišnjeg tromesečja pale na 31.319 dinara, dok su cene na malo poslednjih godinu dana više za oko osam odsto. Jedini rast zabeležen je u kategoriji penzionera, kojih ima oko 12.000 više nego u prethodnoj godini, a mesečne prinadležnosti porasle su im sa 19.025 dinara u septembru 2008. na 21,721 dinar u istom mesecu ove godine.

– Kada se uvežu svi ti pojedinačni pokazatelji, možemo zaključiti da je zbog pada broja zaposlenih, nižih i neisplaćenih zarada, ukupna masa novca kojom raspolažu domaćinstva znatno niža u poređenju sa periodom pre krize, kaže Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta. – To se odrazilo na pad prometa od oko deset odsto, ali je i zbog promenjene strukture potrošnje, taj pad u radnjama i megamarketima veći, dok jedino zelene pijace beleže rast.

Nikolić podseća i da je stanje u unutrašnjosti Srbije daleko teže nego u Beogradu ili Novom Sadu i navodi primer Majdanpeka u kome je od 6.000 radnika u poslednjih godinu dana broj zaposlenih pao na 4.000.

– Ako je broj zaposlenih zaista manji za oko 150.000, a to nije značajnije nadoknađeno kroz rad na sivom tržištu, onda je sposobnost socijalnog adaptiranja naših građana zaista visoka. Jer, nemoguće je zamisliti, bez obzira na to što se više radnih mesta ugasilo u unutrašnjosti, da takva situacija ne proizvede neke značajnije socijalne nemire, objašnjava Nikolić.

U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata koja se zbog povećanja siromaštva angažovala u otvaranju socijalnih SOS prodavnica, potvrđuju da je unutrašnjost Srbije daleko teže pogođena krizom, a u najtežem položaju nalaze se zaposleni u industriji.

– Procenjujemo da će u narednom periodu bar još 200.000 ljudi ostati bez posla, a ta sudbina procentualno će mnogo više pogoditi radnike iz unutrašnjosti, tvrdi Ranka Savić, predsednica ASNS. – Brine i podatak da sve više ljudi po dva, tri ili šest meseci ne prima zarade, a među njima samo 20 odsto odnosi se na zaposlene u Beogradu.

Savićeva dodaje da kriza pogađa sve slojeve stanovništva, osim pet do šest odsto bogatih, da raste broj korisnika narodnih kuhinja, a članstvo na sindikate vrši pritisak da umesto svoje uloge, sprovode socijalne funkcije.

Zarade nedovoljne za potrošačku korpu

Iako cene roba široke potrošnje i usluga poslednjih meseci beleže pad, u odnosu na prošlu godinu troškovi života u Srbiji viši su za najmanje oko šest odsto. Prosečno domaćinstvo zato sve teže pokriva mesečne izdatke za minimalnu potrošačku korpu, a ako se u računicu uključi i skup svih troškova koje statistika priznaje, jedna zarada nije dovoljna da bi se sastavio mesec.

Čak ni dve prosečne zarade, koje po podacima Republičkog zavoda za statistiku u oktobru iznose 32.311 dinara, ne uspevaju da pokriju osnovnu potrošačku korpu. Primera radi, ona je u junu prošle godine iznosila 74.622 dinara, u decembru je već bila 76.000. Tokom godine došlo je do neznatnog pada cena robe široke potrošnje, ali je i pored toga potrošačka korpa koju čine osnovne namirnice i računi koje plaća četvoročlana porodica poskupela jer je došlo do povećanja cena usluga koje su pod kontrolom države, pa je ona krajem oktobra iznosila 76.431 dinar.

Najveći problem, međutim, krije se u podacima koje statistika ne može da zabeleži, niti ih iko u zemlji evidentira, a reč je o broju porodica koje ne mogu iz mesečnih primanja da podmire ni minimalnu potrošačku korpu, koju čine samo osnovne namirnice. Broj siromašnih se uvećava, a prema proceni ministra za rad i socijalna pitanja Rasima Ljajića, ispod crte koja označava egzistencijalni minimum, nalazi se oko 700.000 ljudi.

Direktni „doprinos“ države siromaštvu

Poražavajuće je i to što se u grupaciju osiromašenih svrstava veliki broj radnika iz javnih komunalnih preduzeća koji su na lokalnim budžetima, a najveći doprinos takvom stanju daje država. Ona svoje obaveze nije ispunjavala prema građevinarima, a po nekoliko meseci kasne transferi za lokalne samouprave, pa polako dolazimo u situaciju da u Srbiji svako svakome duguje, a da država ne preduzima mere da prekine taj lanac, ističe Ranka Savić.

Manje mesa i mleka u odnosu na devedesete

Iako je evidentno smanjenje potrošnje luksuznijih roba, čime je nažalost zahvaćen i IT sektor, ono što je, na primer za zemlje Evropske unije nezamislivo, jeste to da je u odnosu na devedesete godine u Srbiji smanjena i potrošnja po glavi stanovnika nekih važnih životnih namirnica, poput mesa i mleka. Ta nepovoljna tendencija, nažalost, neće biti prekinuta, jer iako kriza jenjava, javna i potrošnja domaćinstava nastaviće da beleži pad i naredne, a verovatno i 2011. godine. Naime, da bismo obezbedili održivi rast, potrošnja bi morala da raste sporije od bruto društvenog proizvoda, kako bi se obezbedile investicije neophodne za dalji razvoj, ističe Ivan Nikolić