Vlada sprema "uvoz" radnika iz Gvatemale, Bangladeša i Vijetnama 1foto: FoNet/Kostadin Kamenov

Da je neko pre dvadesetak godina rekao da će Srbija uvoziti radnu snagu iz belog sveta teško da bi mu neko poverovao, budući da je jedan od najvećih problema države bila nezaposlenost.

Ali u poslednje dve decenije stanovništvo Srbije smanjeno je za 625.000 ljudi i radna snaga postaje oskudan resurs.

Srbija već godinama na ovaj ili onaj način uvozi radnike, pre svega iz okolnih zemalja, Albanije, Makedonije, BiH, ali sve više se nalazi na mapi stanovnika udaljenih, egzotičnih i siromašnih država.

Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je prema našim saznanjima, u procesu zaključivanja sporazuma sa Bangladešom, Vijetnamom i Gvatemalom kojim bi se olakšao dolazak radnika iz ovih zemalja u Srbiju. O tome je prošle nedelje bilo reči na međuresornom sastanku kada je, između ostalog, ministar spoljnih poslova zatražio od Ministarstva za rad spisak oblasti u kojima je Srbiji potrebna radna snaga.

Bangladeš sa više od 160 miliona i Vijetnam sa skoro 100 miliona stanovnika mogu biti nepresušan izvor radne snage za Srbiju, ali pitanje je pod kojim uslovima.

Ono što je nesumnjivo je da je za poslodavce ovo dobra stvar.

Kako objašnjava Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije povećanje ponude na tržištu rada odgovara poslodavcima.

„Ako nema dovoljno ljudi koji bi se latili posla, privredi to smeta, ali to povećava i cenu rada. Naša privreda ne može da plati koliko plaćaju u Zapadnoj Evropi. Naša preduzeća nisu na tehnološkom nivou da mogu biti produktivna sa skupom radnom snagom. Ako naši ljudi idu u Zapadnu Evropu onda treba neko da ih zameni, a na taj način i preduzeća dobijaju radnike po povoljnijoj ceni“, napominje Atanacković dodajući da kod nas već godinama postoji nedostatak radne snage, posebno sezonske.

„Poslodavci podržavaju da se radna snaga uvozi, ako nema domaće“, zaključuje Atanacković.

Radnika nedostaje u različitim sektorima, ali nedostatak i zamena strancima je najvidljivija u građevinarstvu.

Upravo sada imamo protest građevinskih radnika iz Vijetnama, pre dve godine protestovali su indijski radnici u Kraljevu, a prošle godine i radnici iz Turske, uglavnom zbog loših uslova života i neisplaćenih zarada.

Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala, podseća da je krajem 1990-ih godina u Srbiji bilo 100.000 građevinskih radnika, a onda su u privatizaciji uništena građevinska preduzeća.

„Naši građevinski radnici su dobro obučeni, znaju više stvari da rade i neće ovde da rade za prosečnu platu od 55.000 do 60.000 dinara mesečno, nego idu u Evropu gde imaju po 10 do 15 evra satnicu. A u građevini se u sezoni radi po 10 i 12 sati. S druge strane, ljudi iz Azije rade za 300 evra“, objašnjava Torlaković.

Ti radnici, prema njegovim rečima, nisu stručni i došli su ovde „da kopaju kanale“.

„Recimo Turci su dobri tesari, Albanci armirači. Ali i njima je Srbija stanica za EU. Evropa guta radnike“, kaže on.

Prošle godine Nacionalna služba za zapošljavanje odobrila je 23.662 dozvole za rad strancima, skoro duplo više nego 2020. godine.

Međutim, to nije pravi broj ljudi iz inostranstva koji rade u Srbiji.

„Na jednog prijavljenog radnika dolazi tri do pet neprijavljenih radnika. Neprijavljeni strani radnici su čak radili i na projektima Vlade, kao što je gradnja stanova za policiju i vojsku. Dovode ljude iz ruralnih područja Indije i Kine. Nije lako strancima da dobiju dozvolu za rad, ali pretpostavljam da se ti međudržavni sporazumi i prave da bi oni dolazili kao reka“, kaže Torlaković.

On ističe da je nestašica radne snage kritična i da zato država dozvoljava dovođenje radnika koji će raditi za 300 evra i tako dampingovati plate našim ljudima.

„Tako nećeš sačuvati domaće radnike, standard i ekonomiju, nego stvaranjem uslova da dođu kvalifikovani ljudi“, zaključuje on.

Dosadašnja iskustva sa stranim niskokvalifikovanim radnicima posebno sa vijetnamskim radnicima u Linglongu u Zrenjaninu, unose zebnju, prema rečima Marija Reljanovića, naučnog saradnika na Institutu za uporedno pravo, kako će se sprovoditi ti međudržavni sporazumi.

„Očigledno da ljudi iz azijskih zemalja vide Srbiju kao evropsku zemlju u kojoj mogu da zarade više nego kući. To je veliki izvor radne snage i druge zemlje u Evropi su ispred nas po tom pitanju. I to nije ništa loše. Zabrinjavajući je način kako oni dolaze. Samo u Zrenjaninu je bilo skoro 1.000 Vijetnamaca. Od toga više od 500 uopšte nije bilo u papirima, a i većina onih koji su imali papire nisu imali radne dozvole. Ako ćemo sporazume koristiti za tako nešto onda je to problem, jer bi država legalizovala trgovinu ljudima“, upozorava Reljanović.

On ističe da mi uvozimo najmanje obrazovanu i kvalifikovanu snagu koja će da radi najteže fizičke poslove i koji će prolaziti ispod radara sistema.

„Sumnjam u dobre namere. Ako se u tim zemljama o ljudima niko ne brine, a u nekim ugovorima potpisanim u Vijetnamu bukvalno prete radnicima dužničkim ropstvom ako se vrate, i ako se ovde o njima niko ne brine, postaćemo tačka za trgovinu ljudima. U ugovorima Vijetnamaca iz Linglonga koji su potpisani ovde, u svakom članu se krši zakon bar po jednom“, napominje Reljanović, dodajući da mu se čini da poslodavci imaju cilj da dovode ljude koji će raditi u sličnim uslovima kao u Linglongu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.