Vrh krize još nije dosegnut

On smatra da je dodatni problem u Srbiji bio hvatanje u koštac sa modelom privatizacije, gde su umesto neefikasnih državnih ili društvenih kolektivna nastale isto takve privatne firme, bez mogućnosti za održivu zaposlenost.

Ukoliko se sumiraju rezultati na kraju 2009. u ekonomskoj oblasti, kako se, prema vašem mišljenju, Srbija borila sa njenim efektima u socijalnoj sferi?

– U godini velike krize, Srbija nije mogla da postigne uspehe u socijalnoj sferi. Čak je u borbi protiv siromaštva, u kojoj je prethodnih godina primećen znatan pomak, napravljeno nekoliko koraka unazad. Ipak, možemo reći da je najgore sprečeno.

Neki analitičari smatraju da je kriza udahnula novi život sindikatima u svetu, jer su sada glasniji u borbi za prava radnika. Koliko se to može odnositi na Srbiju i kakva je, u ovom trenutku, realna snaga sindikalnog organizovanja?

– Ne bih se složio s tim mišljenjem i takvim tumačenjima. Kriza zapravo znači veliku nezaposlenost, čiji vrhunac još nije dosegnut. To nikako ne ide u korist sindikatima. U Srbiji, pored posledica globalne krize, nisu još rešeni ni neki stari problemi, a koji su povezani sa privatizacijom. Privatizacija u velikom broju slučajeva nije uspela da stvori održivo zapošljavanje, nego je samo zamenila neefikasne državne ili društvene kolektive neefikasnim privatnim firmama, koje nisu mogle da se izbore sa krizom. Nije reč o tome koliko su glasni sindikati, nego šta oni mogu da urade za zaposlene. Nažalost, u današnjim uslovima to nije mnogo.

Fondacija Fridrih Ebert je ove godine u Srbiji organizovala nekoliko konferencija posvećenih regionalnoj saradnji i „razmeni“ iskustava u borbi sa krizom. Da li su, iz vašeg ugla gledanja, zemlje Zapadnog Balkana uspele da ne ponavljaju greške država koje su ranije upale u teškoće i šta bi morale još da učine da bude manje negativnih posledica?

– Kriza je Zapadni Balkan preplavila kao cunami. Nijedna zemlja nije bila, niti je u stanju da izbegne posledice krize. To važi za ceo Zapadni Balkan – iako je regionalna saradnja, naravno, potrebna. Pre svega, neophodno je suočiti se sa uzrocima krize, barem na evropskom nivou. Ti uzroci proističu, uglavnom zbog ogromnog dizbalansa između zemalja sa izvoznim suficitom, kao što je to Nemačka, i onih sa izvoznim deficitom, kao što su države u ovom regionu. Obe strane tu bi trebalo više da se uključe: zemlje Zapadnog Balkana trebalo bi da smanje svoj izvozni manjak, ali isto tako Nemačka i ostale „suficitarne“ države moraju da pokušaju da izvrše preraspodelu izvoznog viška. Sve to je moguće samo kroz bolju koordinaciju evropske ekonomske politike, koja uključuje i zemlje Zapadnog Balkana.

Srbiji će uskoro biti ukinute vize za zemlje EU, a moguće je da do kraja godine Unija počne da primenjuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Koliko, po vašoj proceni, to može pomoći smirivanju napete socijalne situacije u zemlji?

– Socijalna atmosfera se neće sigurno promeniti kroz šengen listu. Ipak, smatram da je jako važno što će se državljanima Srbije omogućiti da bez vađenja viza putuju u zemlje Šengenskog sporazuma, čak i ako većina to trenutno sebi ne bi mogla da priušti. Bela šengenska lista će pomoći da se prevaziđe izolacija ove države.

Iskušenja na putu ka Evropskoj uniji

Da li je put prema Evropi sada zaista lakši, kako se često interpretira u javnosti? Nisu li, zapravo, glavna iskušenja tek pred nama?

– Put ka Evropskoj uniji nije nimalo jednostavan i lak, ali neće biti ni kraj teškoćama kada Srbija dođe do proklamovanog cilja, odnosno kada postane članica Unije. Ovde nije reč samo o poželjnom članstvu, nego o neophodnom uspešnom članstvu. Članstvo u EU može biti sredstvo za uspešno članstvo. Stoga pristupanje EU predstavlja početak novog velikog posla.