Cilj pritisaka je da se građani zastraše 1Foto: EPA-EFE/ ANDREJ CUKIĆ

Vučićev režim je defakto normalizovao različite oblike pritiska, pa čak i napade na opozicione političare, tako da primera radi incidenti na lokalnim izborima više nikoga ne iznenađuju: očekujemo ih, i znamo da će proći nekažnjeno.

Sada se ide korak dalje, pa nasilje treba da počnemo da podrazumevamo kada je reč o bilo kakvom protestu koji nije režirala vlast, uključujući tu i fizičke napade na građane koji nemaju privilegije političke klase – ocenjuje za Danas sociolog Dario Hajrić, komentarišući niz nasilnih, tragičnih slučajeva kako nad opozicionim političarima, kritičarima režima Aleksandra Vučića, do običnih ljudi koji stradaju na protestima i u drugim različitim okolnostima a o kojima javnost, zbog njihove anonimnosti, uprkos težini represije koju trpe, zapravo, ništa i ne zna.

Balša Božović, predsedavajući Izvršnog odbora Regionalne akademije za razvoj demokratije, ističe za Danas da u vremenu nasilja u kom živimo, gde policija ne može ili neće da pomogne preostaje jedino solidarnost.

– Najoštrije osuđujem pretnje smrću koje dobija Nebojša Zelenović. To nije normalno da se dešava u zemlji koja želi da bude uređena i normalna. Ali isto tako osuđujem i govor mržnje koji je upućen Mariniki Tepić. Osuđujem i pretnje koje dobijaju nevladine organizacije i njihovi predstavnici. Osuđujem fizičke napade na medije i novinare. Moramo da budemo zajedno u toj borbi inače ćemo biti glineni golubovi. Ne smemo selektivno da posmatramo nasilje u Srbiji. Moramo da osudimo nasilje uvek i na svakom mestu – kaže Božović.

Osim verbalnih napada, pokušaja diskreditacije preko prorežimskih medija plasiranjem najgnusnijih laži, pretnje opozicionim političarima, novinarima, aktivistima za ljudska prava i raskrinkavanje istine o aktuelnim zlodelima vlastima, režim je sklon i relativizaciji odnosno neposrednom inspirisanju ljudi da sa reči pređu i na fizičko nasilje.

Pretnje opozicionoj političarki i političarima Mariniki Tepić, Nebojši Zelenoviću, Draganu Đilasu, Borku Stefanoviću, godinama unazad predstavnicima Ne davimo Beograd, kao i brojnim novinarima i javnim radnicima, u velikom broju slučajeva završio se i fizičkim nasrtajima.

Od prošlog vikenda svedočili smo i sledećoj fazi, napada na obične ljude, demonstrante, čekićima i motkama, a u, gomilaju se dokazi u prilog sumnjama – izvesnoj režiji Vučićevog režima.

– Za razliku od slučajeva napada na političare, poput razbijanja glave Borku Stefanoviću, u takvim slučajevima najčešće izostaje dugotrajni fokus javnosti, incidenti se svode na crnu statistiku i ide se dalje. Problem je u tome što nije reč o propustima sistema u suzbijanju te pojave – naprotiv, stvar je tome da sistem svesno i efikasno stvara pravnu nesigurnost da bi suzbio aktivno iskazivanje nezadovoljstva. Čovek koji je udario osobu na bageru je uhapšen, ali ni ta osoba ni bagerista nisu u zatvoru zbog ugrožavanja bezbednosti i života ljudi na koje su krenuli teškom mehanizacijom. Kordoni se razmiču da propuste režimske batinaše s kapuljačama i letvama, i za to ne odgovaraju ni jedni ni drugi. To što svi znamo razlog ne čini pojavu manje protivzakonitom, i tu nema odmahivanja i sleganja ramenima: ili zakoni važe za sve ili nije reč o zakonima nego o diskrecionom pravu vlasti na odmazdu – ističe Dario Hajrić.

Kako kaže, izuzetost od pravnih normi koja se ranije protezala na naprednjačke funkcionere danas se rutinski odnosi i na ulični nastavak njihove politike drugim sredstvima: čekićima, motkama, bagerima.

– Cilj je da zastraše građani mogućnošću da dođu na proteste, budu povređeni i da za to nikad niko ne odgovara. Međutim, mnogo ljudi se oseća saterano u ćošak, i nasilje nad njima počinje da proizvodi recipročnu reakciju jer su u poziciji da ionako nemaju šta da izgube. Ugroženi su zemlja, voda, vazduh, čak i telesni integritet – to će nužno nastaviti da izaziva nasilje jer su svi institucionalni mehanizmi borbe uzurpirani – kaže naš sagovornik.

Hajrić podseća na poznati citat Džona Kenedija u kojem kaže da oni koji čine mirnu revoluciju nemogućom dovode do toga da nasilna revolucija bude neizbežna.

– Ovde izvesno neće biti revolucije, ali počinjemo da naziremo da i bezvlašće ima granicu nakon koje mu sleduje šaka u nos – zaključuje Dario Hajrić.

Balša Božović, bivši poslanik Demokratske stranke, koji je nedavno na protestu zbog toga što država odbija da ukloni mural ratnom zločincu Ratku Mladiću fizički napadnut od strane pripadnika ekstremističke organizacije Levijatan, kaže da ?nasilje ima svoju političku pozadinu.

– Ta politička pozadina je nacionalizam i fašizam. Nasilje sprovode oni koji su čekićima i motkama napadali građane u Šapcu, ali isti ti su oni koji su napadali Jelenu Jaćimović i Aidu Ćorović ispred murala Ratku Mladiću, isti ti su napali i mene i vas na ulici jer hoćemo da sprečimo fašizaciju društva i glorifikovanje ratnih zločina. Dakle suština je u tome da su nasilnici dobro organizovani i da imaju političko uporište u onima koji negiraju zločine i koji promovišu mržnju i osvetu prema svima koji drugačije misle – kaže naš sagovornik.

Tu je, dodaje on, srž problema, a sve ostalo su, kako kaže, sporedne stvari.

– Dok se ne shvati da je prljanje vazduha i vode samo logična posledica moralnog zagađenja društva trošićemo snagu jer nećemo saseći problem u korenu. Policija nam je jasno poručila da neće stajati uz nas nego da će u toj borbi biti protiv nas. Zato treba da zbijemo redove i da pokažemo solidarnost sa svima koji trpe nasilje i pretnje. Smrt fašizmu! – poručuje Božović.