Dejtonski sporazum 30 godina kasnije: Da li će Dodik biti pušten niz vodu?

*Situacija u BiH paralisana, nema zadovoljnih strana

Nakon trideset godina od potpisivanja sporazuma u Dejtonu u Bosni i Hercegovini nema zadovoljnih, iako je ocena svih aktera u BIH uglavnom da mir u BiH nije savršen, ali da je od vitalne važnosti.

Ali ono što uglavnom svi smatraju, svako iz svog ugla je da je danas situacija u BiH skoro paralisana i da nema zadovoljnih strana.

Tako predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, koga bošnjačka strana optužuje za separatizam i protivdejtonsko delovanje, predlaže dijalog strana potpisnica Dejtonskog sporazuma, koji treba da potvrdi da li Bosna i Hercegovina ima šanse, iako je više puta sam tvrdio da ta „tvorevina “ nema budućnost.

Ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine Elmedin Konaković, međurim primećuje da je Dejtonski sporazum napadnut od „separatističkih snaga“ i da se pre dva meseca rukovodstvo RS praktično povuklo iz Dejtonskog sporazuma, usvajanjem neustavnih zakona i opstrukcijom delovanja ključnih državnih institucija na njenoj teritoriji“.

On smatra da je BiH potrebna ustavna reforma, koja sprečava zloupotrebu prava veta i političku ucenu, što državu drži paralizovanom, da bi bila očuvana svrha Dejtona.

Hrvatski ministar spoljnih i evropskih poslova Gordan Grlić Radman upozorava da su prava Hrvata u BiH ugrožena zbog diskriminacije u izbornom procesu i apeluje da se otklone te anomalije kako bi se odnosi u BiH stabilizovali. A ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić upozorava da bilo kakav pokušaj centralizacije BiH, naročito ako se on sprovodi mimo volje entiteta, – nije samo pravno upitan, već da je i potencijalno destabilizujući.

„Postoje oni u Evropi koji se zalažu za unitarnu Bosnu, često pod plaštom stvaranja ‘funkcionalnije države’. Da budem iskren: to je katastrofa koja čeka da se dogodi. BiH nije monoetnička država. Jedini održivi put napred jeste onaj koji poštuje njenu jedinstvenu strukturu i autonomiju njenih konstitutivnih naroda. Sve drugo rizikuje da poništi mir koji je Dejton doneo“, rekao je Đurić.

Nakon 30 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma danas je, čini se, optimista samo visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Kristijan Šmit, koji očekuje da će biti poslednji Visoki predstavnik u BiH.

On smatra da je potreban fer balans „između tri naroda i ostalih“, iako nije lako postići balans između etničkih grupa.

Nakon 30 godina kakvog takvog suživota u BiH, postavlja se pitanje kakav je sudbina Dejtonskog sporazuma koji su, potpisali predstavnici tri strane u BiH i predsednici Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, Srbije Slobodan Milošević i Hrvatske Franjo Tuđman uz prisustvo svjetskih sila. Sve uz ocenu da -ovo nije pravedan mir, ali je pravedniji od nastavka rata.

*Vučić neće baciti Dodiku pojas za spasavanje

Nebojša Vujović, tadašnji diplomata bio je jedan od učesnika političkog pregovaračkog tima Srbije na Mirovnoj konferenciji u američkoj vojnoj bazi Right-Paterson u Dejtonu u Ohaju, kaže za Danas da su pregovori trajali dvadesetjedan dan, pre nego što je postignut sporazum i stvorena dva ravnopravna entiteta (RS i Federacija) i tri konstitutivna naroda u Bosni.

„Mirovni sporazum je predstavljao umetnost mogućeg i izvodljivog. Zaustavio je rat i stvorio uslove za mirnu koegzistenciju tri naroda u vidljivim, održivim i postojanim entitetima. Sporazum je rezultat teško ostvarenog kompromisa i, naravno, kao postignut mir, bio je bolji i daleko savršeniji od rata. Savršenstvo i umetnost mogućeg su daleko odskočili od krvoprolića i rata“, kaže Vujović.

Prema njegovim rečima Dejton nije stvorio Švajcarsku, a mentalitet ljudi u Bosni nije istovetan mentalitetu tri naroda u Švajcarskoj.

„Nažalost, Bosna je proizvodila više „istorije“, nego što su narodi u njoj mogli da konzumiraju. Švajcarci su imali Wiliama Tell-a, a mi opasne momke koji u školi zbog istorije nisu znali za kompromis. Ipak do njega bi možda došlo da svi bosanski lideri nisu vukli na svoje strane i rastrzali postignut mir. Među Bošnjacima je „driving force“ bio nacionalizam, pa tek onda korupcija, u RS pre svega pohlepa i korupcija, a među Hrvatima žal zbog nedostatka njihovog entiteta, pa onda i bolesti ostatka Federacije i RS“, navodi Vujović.

On napominje da je interesantno da kada su Izetbegović, Silajdžić i Šaćirbegović, pod vođstvom SAD gubili podršku Zapada, nju je sticao Milorad Dodik kao novo „demokratsko proleće“ i velika nada.

„To sam uživo gledao njegovim celivanjem u Vašingtonu. Ali 30 godina posle Dejtona, danas, Dodik je crna ovca, a ona njegova demokratska stranica je iscepana u Balkanskom odeljenju Kongresne biblioteke, najjačeg američkog političkog arhiva. Suština je da je novim nemačko-francuskim planom najjača grupacija Evropljana, oštrim zubima krenula na Dodika. Za njim ne treba tugovati, njegov odlazak sa scene može samo ojačati RS i položaj Srba u njoj“, ističe naš sagovornik.

On dodaje da će se odlaskom Dodika, Srbi osloboditi njegove pohlepe, korupcije, i ono što je najvažnije skrenuće RS i Srbe sa kolizionog puta sa EU.

Vujović napominje i da će Aleksandar Vučić izgubiti priliku da se dokazuje da je nezamenljiv stabilokrata i vatrogasac požara koje i sam izaziva i podstiče.

„Izgubiće autotaritaran oslonac u RS koji mu je autobusima dovozio bosanske glasače da glasaju za SNS i čoveka koji polako pada, iako još nema uvida da se to dešava. Orbanova opozicija ljutnji Evropljana i njegove celodnevne konsultacije sa Vučićem neće otupeti oštrinu zuba usmerenih ka Dodiku. Neće ni odlazak najjačeg tapšača u Dejton na prvu od nekoliko Dejtonskih proslava povodom 30 te godišnjice, baciti Dodiku pojas za spasavanje. Pre vidim spremnost Vučićevog tima da Dodika pusti niz vodu da bi se spasili neumitnog davljenja kod kuće“, ocenjuje Vujović , uz opasku da Dodik požar ne može da izazove, jer tamo nema više ko da ratuje.

*Hrvati u BiH u Dejtonu su dobili najmanje, a danas imaju jaču međunarodnu poziciju nego dve druge nacionalne zajednice

Milovan Božinović, bivši ambasador, primećuje da je po formalnim međunarodno pravnim kriterijumima, Dejtonski sporazum svakako najkompleksniji aranžman proistekao iz raspada SFRJ. S razlogom se može smatrati jednim uzornim postignućem i šire relevantnim svedočanstvom pokušaja zapadnih faktora da, uz upotrebu pritisaka i ultimatuma, zaustave jedan krvavi rat.

„O Dejtonu je mnogo pisano u nameri da se protumači razni njegovi elementi i aspekti. Izdvajam kao naročito važan, možda i krucijalan, cilj velikih sila da komponuju aranžman koji nijednoj strani ne daje priliku da bude pobednik, tako što bi druga bila tretirana kao da je kapitulirala. Srpska strana to naročito ne sme zaboraviti, jer je njena armija u finalu rata bila u totalnoj defanzivi i spasla je odluka NATO da svojim hrvatsko- bošnjačkim saveznicima zapovedi prekid neprijateljstava. Očekivanje je bilo da će zavađene strane, ako im se očuva politički integritet, biti zreliji subjekt budućih, znalo se unapred, teških pregovora o suživotu“, ističe Božinović.

Na žalost, kako kaže naš sagovornik, očekivanja kreatora bazično uravnoteženog Dejtonskog sporazuma nisu urodila plodom. Bošnjacka strana, od početka nezadovoljna, jer je očekivala više, sve modifikacije „izvornog Dejtona“, inače sasvim prirodne i nužne u zakonodavstvima svake funkcionalne države, tumači kao zakasnelu pravdu na koju imaju pravo kao moralni pobednici rata (znajući unapred da ce to „partnersku“ stranu iritirati).

„Srpska strana fanatizuje državnost Republike Srpske i „ne da na sebe“, a da ne objašnjava, bar ne javno, da li bi baš sve sto što dolazi iz Sarajeva bilo loše po RS. Po toj matrici, na koju partneri kao da su se navikli i fundamentalno je ne osporavaju, politički diskurs je degradiran na jeftino izanđalo pepucavanje koje, i to valja reci, Dodik svojim brutalnim separatizmom, i na štetu Srbije, prilježno dosoljava. Sve u svemu, ako se nešto ne preduzme, Dejtonski sporazum bi mogao da kolabira“, ocenjuje Božinović.

On podseća da smo pet godina nakon Dejtona dobili Kumanovski sporazum, jedan suštinski drugačiji dokument, kome za razliku od Dejtonskog sporazuma, ideja vodilja nije bila očuvanje integriteta budućih ravnopravnih partnera, nego je Srbiji nametnuto „rešenje“ na Kosovu najbliže kapitulaciji.

„I za razliku od Dejtona, Kumanovski sporazum finkcioniše, uz tu nevolju da je Srba na Kosovu sve manje. Dejtonski sporazum je očuvao Srbe u BiH i bez te istine nije moguće nijedno racionalno razmatranje srpske politike. Naročito ako povoljnosti Dejtona na kraju Republici Srpskoj zakucaju status ruskog satelita na Balkanu“, kaže bivši ambasador i podseća da su Hrvati u BiH u Dejtonu, na papiru, dobili najmanje, a danas imaju jaču međunarodnu poziciju nego dve druge nacionalne zajednice i da se sve više distanciraju od sterilnog verbalnog junačenja srpskih i bošnjačkih „prvaka“.

*Rešenje je vraćanje na izvorni Dejton, ili dogovor o razlazu tri naroda

Dragomir Anđelković, politički analitičar smatra da je situacija u BIH skoro paralisana.

„Miran izlaz iz te situacije može da bude samo reafirmacija onoga što je dogovoreno 1995. godine kao kompromis, što znači vraćanje na izvorni Dejton, ili dogovor o razlazu tri naroda. Bez toga BiH će nastaviti da tavori kao čardak ni na nebu, ni na zemlji. RS nema još dovoljno eksterne podrške da napusti BiH, uprkos pritiscima sa kojima se suočava, ali je dovoljno jaka da im odoli. Sarajevo nema moć da nametne Srpskoj ono što od početka 90-ih želi, ali ni kod onih zapadnih faktora koji su ga dugo ohrabrivali na agresivno ponašanje, ne postoji spremnost da podrže prelazak crvene linije koji vodi do novih sukoba na Balkanu“, ističe Anđelkovć.

Otuda, on smatra da je najbolje rešenje Dejton 2, kao platforma za, i dalje realno, oživljavanje Dejtona 1, a ne kao pokušaj njegove nerealne modifikacije.

„Nju vodeći evroatlantski centri moći nisu mogli da nametnu ni kada su bili mnogo jači, a tek danas je iluzorno da su to u stanju da učine. Insistiranje na tome pre bi dovelo do novog rata nego do mira pod nepovoljno promenjenim uslovima po srpski narod“, zaključuje politički analitičar.