Nikad izvini, ili zašto izvinjenja srpskih političara uglavnom deluju kao nova uvreda

Lažna Vučićeva izvinjenja

Baš poput onog nedavnog izvinjenja Aleksandra Vučića, predsednika Srbije novinarima RTS iz niškog dopisništva koje je nazvao imbecilima.

„Da budemo načisto, kao predsednik Republike, bez obzira na torturu kroz koju svakodnevno prolazim, iako nenadležan, nemam pravo da bilo koga nazivam imbecilom i izvinjavam se građanima Srbije i novinarima pomenutog dopisništva RTS što sam to učinio. Takođe, o profesionalizmu i objektivnosti pomenutih novinara mislim jednako loše i mislim da su sramota za svoju profesiju, tj. mislim da nisu novinari, već politički aktivisti. Verujem da i u ovom mom izvinjenju ljudi vide razliku, ne samo u odgovornosti, već i poštovanju koje pokazujem prema drugačije mislećim ljudima“, napisao je Vučić.

Vučić je političar koji se često izvinjava, a da ta izvinjenja uglavnom izgledaju kao nova još veća uvreda. Svojevremeno se još kao zamenik predsednika SNS izvinio Danasu zbog drakonskih novčanih kazni devedesetih godina, uz ocenu da se nikada više tako ne bi ponašao prema novinarima jednog lista. Koliko je to izvinjenje bilo iskreno govore svakodnevna targetiranja Danasa koja jedino u sebi ne sadrže „drakonske novčane kazne iz Šešeljevog zakona“. A sve ostalo je na meniju Vučića i naprednjaka.

I naprednjak Vladimir Đukanović se izvinjavao više puta zbog izgovorenih reči, ali je najupečatljivije njegovo izvinjenje Aleksandru Vučiću zbog izjave u kojoj njavljuje „denacifikaciji Balkana“.

“Ja sam dužan kompletnoj javnosti da se ovde izvinim. Ja sam danas bio strašno neodgovorna osoba, nažalost, eto prihvatam to. Napisao sam jedan tvit više u šali koji je izazvao neverovatnu lavinu. Napravio sam veliki problem Aleksandru Vučiću i svojoj zemlji zbog tog tvita, ali eto prihvatam svoju odgovornost”, rekao je Đukanović.

Zbog straha da će ugroziti lični i stranački rejting izostaju izvinjenja

Sagovornici Danasa napominju da je ljudski grešiti, jer nismo mašine i da izviniti se nekome predstavlja moralni osećaj odgovornosti.

Na žalost, kako kažu, reč odgovornost nije bliska ni političarima vlasti, ali ni onima u opoziciji. Dodaju da jedno izvinjenje zbog „pomešanosti likova dva predsednika Srbije i Kolumbije na paketima droge“, ne bi umanjilo značaj dokaza koje poslednjih dana iznosi potpredsednica SSP-a Marinika Tepić o povezanosti državnih funkcionera i kriminalnih organizacija.

Naprotiv, kako kažu, izvinjenje zbog greške izazvalo bi veći efekat kod građana od ironičnog izvinjenja lidera SSP-a Dragana Đilasa, novinaru KRIK-a Stevanu Dojčinoviću

„Gospodine Dojčinoviću, u Marinikino i svoje ime Vam se izvinjavam što se bavimo povezanošću državnih funkcionera i kriminalnih organizacija. Zaista nisam znao da kao opoziciona stranka o tome treba da ćutimo jer tako ugrožavamo Vas i, kako tvrdite, istinu“, napisao je Đilas na društvenim mrežama .

Sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu Jovo Bakić smatra da bi bilo lepo da se uputi izvinjenje kada se pogreši.

„To se verovatno ne radi zbog straha da će se tako ugroziti lični i stranački rejting. Kratkoročno, to verovatno i jeste tako, ali dugoročno ukorenjuje osećaj nepoverenja u političare i u politiku“, napominje Bakić.

Izvinjenje u medijima ne donosi klikove — ali skandal da

Na pitanje zbog čega je domaćim političarima toliko teško da prevale tu jednu reč izvini, Danijela Nestorović, poslanica Ekološkog ustanka obašnjava da je to stoga što u srpskoj politici nema istinske kulture izvinjavanja, jer izvinjenje nije percipirano kao vrlina, već kao slabost.

„U društvu sa autoritarnim režimom, izvinjenje se doživljava kao priznanje poraza, slabost karaktera,, gubitak „liderstva“ — što je pogrešno, ali duboko ukorenjeno. Kada pokušavaš da zamagliš narodu oči, praznim pričama koje prebacuju fokus sa stvarnih problema, kada izigravaš nešto što nisi, kada optužuješ i vređaš, a vrhunski glumiš, onda je to manipulacija i laž. Međutim, daleko smo mi od toga da bi ova vrlo jednostavna reč “ izvini“ bila primenjena u srpskoj politici“, objašnjava Nestorovićeva.

A dokle god političari, kako kaže, komuniciraju kroz silu, optužbe i teatralne nastupe, teško ćemo videti iskreno, odgovorno i ljudsko izvinjenje.

„Javnost se hrani konfliktom, ne pomirenjem. Izvinjenje u medijima ne donosi klikove — ali skandal da. Političari se više bave kontrolom narativa nego popravljanjem štete“, dodaje poslanica Ekološkog ustanka.

Boris Tadić se izvinio zbog afere „Bodrum“, pa pobedio na izborima

Izviniti se nekome, kako kaže, Bojan Vranić, profesor FPN-a podrazumeva moralni osećaj odgovornosti da treba da težimo istini, ili makar, da izbegavamo laž.

„Takođe, podrazumeva i to da smo skloni greškama, da nismo mašine, već smo ljudska bića. Naravno, moralni osećaji ne moraju biti vezani za dužnost, nekada mogu biti i stvar pragmatizma. U politici, često se akteri vode upravo pragmatiznom, pa odsustvo izvinjenja ili davanje izvinjenja je stvar procene koliko bi šta donelo političkih poena. Imamo tu čuveni slučaj u srpskoj politici kada se Boris Tadić, tada lider DS, izvinio javno zbog “afere Bodrum”. Sećam se svedočenja Dejana Mijača, da je tada procenjeno da bi iskrenost pokazala ljudsku stranu kandidata za predsednika države, i to je na kraju donelo pobedu“, napominje Vranić.

Prema njegovim rečima izvinjavanje je lekovito, ono je povod za dalji razgovor.

„Često znamo da kažemo “izvini, ali…”. Ove tri tačke, mogu biti neka relacija, neko podsećanje: “jesam pogrešio, ali to ne skida tvoju odgovornost od toga, toga, i onoga onda”. I to je u politici stvar komunikacione strategije, umeti da situaciju preokrene u svoju korist. Pa ko zna, zna“, ističe profesor FPN-a.

U ozbiljnim demokratijama izvinjenje je početak obnove poverenja

Sagovornici Danasa podsećaju da je sedamdesetih godina prošlog veka simbol izvinjenja postao upravo jedan političar. To je bio Vili Brant tadašnji kancelar Savezne Republike Nemačke koji je spontano u Varšavskom getu kleknuo pred spomenikom hiljadama Jevreja – žrtvama nacističkog pogroma. Taj čin doneo je Viliju Brantu godinu dana kasnije, 1971. Nobelovu nagradu za mir. Ali niti je Srbija Nemačka, niti su srpski političari Brant.

U ozbiljnim demokratijama izvinjenje je početak obnove poverenja, a kod nas je, kako kaže Stefan Janjić, poslanik Srbija centra kraj političke karijere. I to sve govori.

„U srpskoj politici izvinjenje je reč koja se izgovara tiše od šapata, a teže od priznanja krivice. Umesto nje, češće slušamo izgovore, relativizacije i okrivljavanje prethodnih vlasti. Da biste se iskreno izvinili, morate da priznate grešku, pokažete empatiju i preuzmete odgovornost, tri pojma koja očigledno još nisu ušle u rečnik vlasti. A dok čekamo to famozno izvini, građani svakodnevno dobijaju poruku da su sami krivi što im je država okrenula leđa.“, ističe Janjić.

Predsednik Srbije potpuno poništio stid

A politički analitičar Dragomir Anđelković primećuje da je predsednik Srbjie svojim ponašanjem potpuno poništio stid, da se on nikome ne izvinjava, već da samo novim lažima zatrpava stare.

Anđelković dodaje da se u takvoj bestidnoj i nemoralnoj atmosferi kvare i drugi društveno-politički akteri, ali ipak daleko su i dalje od dna na kome je SNS kartel sa svojim vođom. Da bi što više podvukli da se razlikuju od njega, kako kaže, bilo bi dobro da opozicioni faktori ponovo uvedu u modu izvinjenje kao važnu moralnu kategoriju.

Političari imaju važnija posla od ekskluzivnosti

„Ako protiv nas – a pod tim podrazumevam i obične građane, a osobito političare, aktiviste i novinare – imamo bešćutni. beskrupulozni, visokokriminalizovani i megalažljivi režim koji ne drži do civilizacijskih normi i elementarnog kućnog vaspitanja, to nikako ne znači da treba da preuzimamo njegove karakteristike. Naprotiv, moramo svi slati potpuno drugačije poruke. Na polju neistina, pokvarenosti i bahatosti aristokratska vlast će uvek pobeđivati. Studenti su to izgleda pre shvatili nego mnogi drugi“, kaže za Danas novinar Nedim Sejdinović.

Sejdinović dodaje da ovo treba da bude pouka za sve, koja bi trebalo da se uči na časovima medijske i građanske pismenosti.

„Svaku informaciju pre nego se iznese u javnost treba puno puta proveriti, pogotovo ako vam je neko dostavi sa pričom da je ekskluzivno važna. Nije posao političara da budu prvi u informisanju javnosti i ekskluzivnosti, imaju oni mnogo važnija posla. Važi to i za aktiviste. Ako ćemo da budemo odraz u ogledalu raznih Vučićevića, Mitrovića, Krstića, Brnabićki i samog Vučića, onda najbolje da skinemo kopačke i okačimo ih o klin“, zaključuje sagovornik Danasa.