Jedini student sa Kosova i Metohije koji je vozio bicikl do Strazbura: Svi smo imali mentalitet Novaka Đokovića

Bicikl za put dug preko 1.400 kilometara nabavio je svega nekoliko dana pred polazak. Priznaje da je čitav poduhvat bio svojevrsni rolerkoster – kako za njega, tako i za njegove roditelje. Ipak, ističe da Tura do Strazbura ne bi bila moguća bez „leđa“ koje su imali – a to su, kako kaže, naš narod i svi oni koji su nas dočekivali s toliko ljubavi i emocija.

U dijaspori je grlio one koji su im nekada delovali daleko, o kojima su im stariji govorili drugačije. Danas, kaže, zna da svi mi – bez obzira iz kog kraja bivše Jugoslavije dolazimo – delimo istu tugu i radost, slične priče i zajedničku istoriju.

„To ne menja samo mene – verujem da menja i njih. Grleći jedni druge, prenosimo ono što nam je falilo sve ove godine“.

Sanjam okretanje pedala

Utisci se još nisu slegli.

„Još uvek sve procesuiram. Nestvarno je što sam opet u svom gradu. Još nestvarnije što sam se vratio. Imam osećaj da sam i dalje na biciklu, da i dalje verglam“.

Na pitanje – da li sanja okretanje pedala – kaže:

„Redovno. Sanjam i brda i predele koje smo prošli. I stičem utisak, i u razgovorima s kolegama, da niko od nas trenutno ne zna šta da radi sa svojim životom – jer smo navikli na režim okretanja pedala“.

Luka je zaljubljenik u biciklizam. Pre Strazbura, vozio je i do Niša – 380 km. Jedino prethodno iskustvo sličnih razmera bilo je kada je radio kao biciklistički kurir. Nije znao kako će telo izdržati, ali je znao jedno: moraće da pokuša.

„Mnogi su me pitali hoću li izdržati 13 dana na biciklu, na teškoj ruti. Odgovarao sam – videćemo. Bilo je momenata kada sam pomišljao da odustanem, bilo je i borbe sa sobom i bolovima. Ali želja da ostvarim cilj bila je jača od razuma“.

Novakov mentalitet i Oko sokolovo

Najzahtevniji deo puta bio je onaj do Đera u Mađarskoj – bez policijske pratnje, loši putevi, vetrovi od 40 km/h. Luka kaže da im je posebno teško palo što su ih neki optuživali da su išli na „turističku turu“, da su „bicikle ubacivali u kombije“ i da im je „Novak Đoković kupio bicikle“.

„Takve priče nisu nas obeshrabrile – naprotiv, dodatno su nas motivisale“, rekao je on.

Dodaje da im je od pomoći bilo to što su tokom dana bili isključeni s interneta – ali presudna je bila snaga uma.

„Svi moji saborci imali su mentalitet Novaka Đokovića – onaj koji je potreban da se ovakav cilj ostvari. Znali smo zašto vozimo i za šta se borimo“.

Turu su pratile kamere N1, Nove S, Insajdera, ali i brojnih stranih medija. Pre svega, znali su za njih – ljudi. Naši ljudi. U dijaspori, u Subotici, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj.

U Subotici ih je dočekalo posebno iznenađenje – majice sa likom legendarnog srpskog izviđača iz Prvog svetskog rata, Dragutina Matića – „Oka sokolovog“.

„Na Mačkovom kamenu“, dodaje Luka s ponosom. Te majice su obukli tek kada su se približili Francuskoj – simbolično, za ulazak u Strazbur.

Menjamo brzine, ne i principe

Kao studenti u svojoj zemlji, Luka i ostali prepoznali su nedostatak pravde i dijaloga – pa su biciklom krenuli ka evropskim institucijama. U pismu predsedniku Emanuelu Makronu, svoje putovanje opisali su kao svedočanstvo očaja, ali i nepokolebljive nade.

Zašto je Luka krenuo?

„Zajedništvo, kolektivna svest, ljubav koju sam osetio među narodom, starijima i mlađima – to me je poguralo. Posle puta do Niša znao sam – ako idem, to će biti iz tih istih razloga“.

„Naša misija je jednostavna, ali hitna – skrenuti pažnju na urušavanje demokratskih vrednosti u Srbiji. Živimo u zemlji gde institucije ne štite građane, već služe interesima uskih krugova. Gde su mediji pod pritiskom, izbori kompromitovani, a kritičko mišljenje napadano“.

Put ka slobodnoj kući

U Minhenu ih je dočekao transparent koji ga je duboko dirnuo – lekari u dijaspori su im poručili: „Pokažite nam put kući“.

„Razumeo sam njihovu tugu, zagrljaje, suze. I razumeo zašto su otišli. Mnogi su, poput lekara koje pominje Gabor Mate, osetili – ovde više ne mogu da živim“.

Ali, kaže Luka, oni čekaju trenutak kada će Srbija postati zdravija. Tada će, veruje, rado nastaviti svoj posao u zemlji koju vole.

Izrastanje

Među 80 učesnika bio je jedini s Kosova, ali ističe da nije imao nikakve povlastice – već da mu je bilo važnije nešto drugo: upoznavanje ljudi iz raznih krajeva bivše Jugoslavije.

„Toliko smo kilometara udaljeni, a toliko povezani. Porastao sam kao čovek grleći te ljude, koje su nam ranije predstavljali drugačije. Nisam ostao isključiv prema drugim narodima i njihovoj kulturi“.

U Salzburgu ga je zagrlila žena iz Splita – došla sa majkom samo da ih pozdravi.

Da se ne uspe – nije bila opcija

Luka Đelić nije bio samo biciklista – bio je i deo tima koji je ceo put organizovao. Iza tih 80 mladih ljudi na biciklima stajala je čitava studentska ekipa koja je sve pripremila – perfektno i u rekordnom roku, za samo nedelju dana.

„Plan je bio predstavljen dve nedelje ranije. Ali za sedam dana, uz malo sna, napravili smo konkretnu rutu, objavili javno, prikupili sredstva i – krenuli“.