“Trka u naoružanju poprima sve jači ritam, pa ko izdrži”: Šta nam navodi o hipersoničnim raketama govore o odnosu Beograda i Zagreba?

Od tenzija koje su počele podrškama hrvatskih javnih ličnosti studentskom pokretu u Srbiji do navoda vlasti u Beogradu da upravo iz tog pokreta stoji Hrvatska u cilju rušenja ustavnog poretka Srbije, u poslednjih godinu dana urušavanje diplomatskih odnosa postalo je sve jasnije i sve direktnije u svakodnevnom diskursu javnih funkconera.

Usled zaoštravanju geopolitičke situacije u svetu, zaoštrili su se i odnosi između ove dve zemlje. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uvelo je novi sistem procene rizika za putovanja, a pozicija Hrvatske na ovoj listi je izazvala reakcije javnosti.

Hrvatska je po ovom sistemu stavljena u naranđastu zonu. Takođe, jedina je zemlja Evropske unije koja je svrstana u ovu kategoriju, što znači „putovanje samo u slučaju krajnje nužde“.

Izjava hrvatskog ministra odbrane Ivana Anušića dodatno je zaoštrila vojni narativ.

Hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić izjavio je u utorak, komentarišući pisanje medije da Srbija ima hipersonične rakete dometa od 300 kilometara, da se nada da će one „ostati kod njih u skladištu, gde im je i mesto“.

Hrvatska strana naoružavanje srpske vojske vidi kao “ofanzivno naoružavanje“ koje menja balans snaga i preti miru u regionu, dok Beograd to naziva „modernizacijom”.

Takođe, Beograd trenutno na spoljnopolitičkom planu percipira Hrvatsku kao ključni faktor za uspostavljanje vojnog saveza Zagreb-Tirana-Priština, koji je naišao na ošre kritike srpskih zvaničnika koji, s druge strane, upravo to vide kao pretnju po mir stabilnost i balans u regionu.

Bivši diplomata Srećko Đukić kaže za Danas da “sezonsko“ pogoršanje odnosa Beograda i Zagreba traje dugo, bez vidljive perspektive za njihovo poboljšanje. On dodaje da je malo je reći da ovakvi odnosi dve zemlje nisu dobri i da tu ima nešto dublje i nešto potencijalno opasnije do korišćenja ovih odnosa za skupljanje političkih poena u domaćoj politici.

– Da je to tako govore i gole činjenice o naoružanju dve strane. Još sada Srbija uvodi i supersonične rakete, što neće ostati bez odgovora, bez eskalacije, bilo bilateralno ili na nivou Alijanse ako Hrvatska bude zahtevala neku bazu ili slično, da konačno stavi do znanja da je pod nepobedivim kišobranom. Dakle, trka u naoružanju poprima sve jači ritam, pa ko izdrži – objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, “neće biti para za hleba i igara”, ali da ćemo zasigurno biti primorani da imamo sredstva za “kinesko i sve belosvetsko oružje”.

Đukić ocenjuje da istorija diplomatije pokazuje kako je politika često najefikasnije sredstvo za sprečavanje sukoba, agresije i neprijateljstava, naročito kada je reč o odnosima između prvih suseda koji su nekada živeli u istoj državi, bez obzira na složeno istorijsko nasleđe među njima. On takođe podseća da se Srbija formalno predstavlja kao neutralna zemlja.

– Pa kako onda da se naoružava preko svake mere koja prevazilazi tu politiku? Ta politika je garant bezbednosti neutralnih zemalja, njihova sposobnost da ostanu neutralne, da mogu sa svima razgovarati i pregovarati, da nemaju neprijatelja – kaže.

Đukić napominje da je Hrvatska članica dva snažna međunarodna saveza – Evropske unije i NATO – čime je, kako ocenjuje, u velikoj meri obezbedila stabilnost.

Dodaje da trajna stabilnost, uključujući i unutrašnji, društveni mir, prema njegovom mišljenju teško može biti postignuta bez politike koja podrazumeva unapređenje odnosa sa susedima i izgradnju otvorenih, dobrosusedskih veza sa svim državama u okruženju.

Srećko Đukić pritom napominje da se u regionalnoj politici Mađarska često izdvaja kao posebno važan partner Srbije, ali podseća da je ona samo jedna od susednih zemalja i da se političke okolnosti u regionu mogu menjati, naročito s promenama političkog rukovodstva.

– Zato treba misliti i za dan posle sa Hrvatskom i drugim susedima. Lične simpatije i nepodnošenja u politici i državni interesi ne trpe! – zaključuje Đukić.

– Mi još uvek nismo čuli zvaničnu informaciju naših zvaničnika da je Srbija dobila balističko supersonično naoružanje, prva u Evropi. Posle Rusije, naravno. To smo saznali iz hrvatskih medija, mada je Aleksandar Vučić nedavno najavio da ljudi ne znaju „šta sve imamo, šta sve nabavljamo“ – napominje za Danas bivša ambasadorka Srbije Branka Latinović.

Dodaje da ukoliko je ova informacija tačna, a po svemu sudeći jeste, onda je Srbija otvorila novo poglavlje, trku u naoružanju, i to onim najopasnijim.

Sa spoljnopolitičkog stanovišta, Latinović ukazuje da ovo Srbiji ne može doneti dobro.

– Prvo, njena politika vojne neutralnosti i otvaranje trke u naoružanju ne idu zajedno, ne slažu se. Politika vojne neutralnosti podrazumeva da je ona praćena miroljubivom spoljnom politikom, a ne militarističkom. Dosadašnje nabavke naoružanja svrstavaju se u modernizaciju, popunu nacionalnih kapaciteta oružanih snaga i to je danas generalni trend. Nema države u Evropi koja ne povećava vojni budžet. Nabavka supersoničnog naoružanja je nešto sasvim kvalitativno novo – objašnjava naša sagovornica.

Dodaje da je na ovaj način Srbija menja vojni balans u regionu zasnovan na Sporazumu o podregionalnoj kontroli naoružanja, koji je donet na osnovu obaveza iz Dejtonskog sporazuma (član IV, Aneks 1-B).

– Uvodi se novi vid naoružanja koje druge strane ne poseduju i automatski se menja balans snaga, a time i duh samog sporazuma – poverenje između strana, koje se na ovaj način ozbiljno urušava. Ovo, takođe, nosi druge brojne rizike i posledice. Mislim da ni sama Rusija ne gleda blagonaklono na činjenicu da je ovo oružje dobijeno od Kine, jer to znači da ona preuzima primat u vojno-bezbednosnom sektoru na Balkanu. To se Rusiji neće dopasti s obzirom na njene vekovne interese u našem regionu i imaće druge posledice po nas – kaže.

Kakvo će biti reakcije NATO-a, OEBS-a, EU, kao i pojedinih evropskih država, Latinović poručuje da ćemo tek videti, dodajući da se takvo oružje nabavlja iz zemlje koja je i dalje pod embargom SAD i EU, podsećajući da je nedavno Evropska komisija usvojila i novu direktivu o praktičnom zamrzavanju kineskih investicija u EU.

– Reagovanja treba očekivati i od Evropske komisije u vezi sa otvaranjem novih klastera/poglavlja. Izvesno je da će otvaranje poglavlja 31 – Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika – sada biti pred novim zahtevima, uključujući i našu zakonsku regulativu uvoza naoružanja. Spoljna politika jedne zemlje važan je činilac kod donošenja odluka o izvozu naoružanja. To što ste kupili neko oružje ne znači da ćete ga i dobiti, jer je za to potrebna i izvozna dozvola, a ona može i da se ne dobije. Takvih slučajeva ima napretek – navodi naša sagovornica.

Latinović ocenjuje da kupovina ovog naoružanja nema veze sa sporazumom o saradnji Zagreb–Tirana–Priština, jer se takvi poslovi dugo pregovaraju, a njihova realizacija traje godinama.

Dodaje da su odnosi Srbije i Hrvatske već duže vreme opterećeni politikom sadašnje vlasti, kao i odnosom predsednika Aleksandra Vučića prema toj zemlji, te da se u tom smislu ne vide značajnije promene. Kao jedan od pokazatelja takvog stanja navodi i postojanje „semafora“ za putovanje.

– To sezonsko zaoštravanje odnosa sa Hrvatskom „sezonsko“ je po tonalitetu; ono se retko stišava, jer je i izborna kampanja u Srbiji permanentna – zaključuje Latinović.