Šta bismo jeli u slučaju da se desi apokalipsa? Naučnici imaju odgovor

Apokalipsa i šta bismo jeli posle nje

Apokalipsa je, čini se, sve češća inspiracija za naučne scenarije – ovo je još jedan tekst koji pokušava da odgovori na pitanje: šta bismo jeli ako se svet iznenada promeni iz korena.

Zato i ne čudi što naučnici pokušavaju da daju predviđanja o situacijama koje se još nisu ni dogodile.

Dakle, ako bi došlo do prekida trgovinskih tokova ljudi bi najviše jeli grašak, krompir, đećernu repu i spanać.

To je glavni zaključak nove studije objavljene u časopisu PLOS One, koju su vodili dr Met Bojd iz kompanije Adapt Research Ltd i profesor Nik Vilson sa Univerziteta Otag u Novom Zelandu, piše Science Focus.

Istraživači su analizirali kako bi gradovi mogli da se prehrane ukoliko bi došlo do kolapsa globalnih prehrambenih sistema – kao posledica nuklearnog rata, ekstremne pandemije ili snažne solarne oluje. Takvi događaji mogli bi da dovedu do prekida snabdevanja ključnim resursima poput goriva i veštačkog đubriva, čime bi industrijska poljoprivreda i transport praktično stali.

I dok su ranija istraživanja ukazivala na urbanu poljoprivredu – poput bašti na krovovima i zajedničkih parcela – kao rešenje za jačanje lokalne otpornosti, Bojd i Vilson želeli su da provere dokle zapravo može da se ide s tim pristupom.

Koristeći satelitske snimke, analizirali su potencijal za gajenje hrane u Palmerston Nortu, gradu u umerenom klimatskom pojasu Novog Zelanda, čija populacija od oko 90.000 ljudi približno odgovara svetskom proseku – što ga čini reprezentativnim za mnoge urbane sredine.

Otkrili su da bi čak i kada bi se svi dostupni gradski prostori pretvorili u obradive površine, urbana poljoprivreda mogla da nahrani tek oko petinu stanovništva. Da bi se prehranila čitava populacija, bilo bi potrebno dodatnih 1.140 hektara okolnog zemljišta za proizvodnju hrane, kao i još 110 hektara za uzgoj biljaka za biodizel – kako bi se mehanizacija mogla koristiti bez fosilnih goriva.

Dijeta za preživljavanje

Najzanimljiviji deo studije odnosi se na ishranu koju bi takav sistem omogućio.

„Svako mora da unosi dovoljno proteina i energije kako ne bi došlo do gladi“, kaže Bojd za BBC Science Focus. „Od svih biljaka koje smo analizirali, grašak zahteva najmanje zemljišta da bi zadovoljio te potrebe, kada se gaji u gradskim uslovima.“

Međutim, grašak ne podnosi hladnoću, pa bi u slučaju nuklearne zime – kada bi čađ iz eksplozija blokirala sunčevu svetlost i snizila temperature – prednost imale šećerna repa i spanać. Obe biljke su otporne na mraz, bogate energijom i mogu da rastu u hladnim i slabije osvetljenim uslovima.

Na okolnim njivama, koje bi koristile minimalne količine goriva, u uobičajenim klimatskim uslovima krompir bi bio dobar izbor zbog visoke kalorijske vrednosti i efikasnog iskorišćenja prostora. Ali, kako Bojd upozorava, „krompir je osetljiv na mraz – pa nije opcija u nuklearnoj zimi.“

U tom slučaju, kombinacija pšenice i šargarepe pokazuje se kao optimalna: „Ako se koristi smeša od 97% pšenice i 3% šargarepe, postiže se odličan odnos proteina i energije uz visoku otpornost na mraz, a uz to je potrebno i manje tečnog goriva nego za gajenje krompira“, objašnjava Bojd.

To, srećom, ne znači da bismo jeli samo četiri namirnice. Ova studija predstavlja najefikasniju opciju za preživljavanje – u najgorem mogućem scenariju.

„U praksi bi se, naravno, gajile i druge kulture“, kaže Bojd. „Ali kada se planira proizvodnja hrane blizu gradova, treba favorizovati one koje daju najviše proteina i energije po jedinici površine.“

Gradovi treba da se pripreme za potpuni kolaps

Autori ističu da njihova metodologija može pomoći urbanim sredinama širom sveta da procene sopstvenu bezbednost snabdevanja hranom i razviju strategije koje jačaju otpornost. Naravno, veliki gradovi ili oni okruženi vodom mogli bi zahtevati drugačije pristupe.

„Rizik od globalnih katastrofa je sve veći – zbog bioloških pretnji, geopolitičkih tenzija i novih tehnologija“, upozorava Bojd. „Zato društva ne treba da se pripremaju samo za poremećaje, već i za potpunu destrukciju ključne infrastrukture.“

„Naš pristup pokazuje da postoje lokalna rešenja – ako su lokalne vlasti spremne da ih podrže i strateški planiraju.“