Beč: Vila u kojoj je umro Laza Kostić 1Foto: Iz lične arhive

Na fasadi stoji broj zgrade, 74, i spomen – ploča: „Ovde je 10. decembra 1910. umro veliki srpski pesnik.“ To je sve. Ploču je 1960. godine postavila Matica srpska, ali je natpis samo na nemačkom.

U ovoj vili nije bio pesnikov stan, već sanatorijum za bolesti nerava i metabolizma. Izgrađen je 1908, u tada vladajućem stilu „art nouveau“, u Beču poznatom kao secesija. Mada velika, zgrada je imala samo 76 bolničkih soba, ali su na raspolaganju bile i dve zimske baste, biblioteka, muzički salon, bilijarska sala, teniski tereni, klizalište – standard o kome veći deo sveta i danas može samo da sanja.

U Beč je Kostića doveo somborski lekar Radivoj Simonović (čije ime nosi bolnica u Somboru), ličnost zanimljiva i svestrana, baš kao što je bio i Laza. Doktor se nadao da će se tu naći lek za bolest njegovog najbližeg prijatelja, u umrlici opisanu kao „omeknuće mesa u srcu“.

Na internetu se, osim Lazinog, mogu naći i imena drugih „Prominente Patienten“, uglednih pacijenata. Ovde su se lečili Sigmund Frojd, pisac Herman Broh, čuveni arhitekta Adolf Los, čak i Ataturk, 1918. godine, po završetku Prvog svetskog rata. Uz Lazino ime piše da se lečio od bolesti pluća.

Od čega je zapravo umro?

U grandioznoj i dragocenoj knjizi Stanislava Vinavera „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ navode se i neki drugi uzroci, a jedno bizarno objašnjenje potiče od Miloša Crnjanskog, koji „optužuje prekomernu gimnastiku: ona je slomila Lazino srce“.

Iz Lazinih poslednjih dana ostala je i jedna anegdota: kad mu je bolničarka rekla da je iz mesta Trope, imao je snage da se našali: „Da znate, gospođo, i ja sam vam tropa“.

Čuvena Lazina „Santa Maria della Salute“ smatra se jednom od najlepših pesama našeg jezika, ali autor je mnogo vise hvaljen posle smrti nego za života: savremenici nisu razumeli njegove pletisanke, njegove eksperimente i inovacije u jeziku i stihu, njegove zanose i prkose. Bio je „svoj skroz“, jezgrovito ga je opisala Isidora Sekulić.

Vinaver piše: „Vele o njemu da je lud. Ne. Za takvo i toliko ludilo, koje u njemu besni, on je isuviše uman.“ Toliko da je doktorsku disertaciju u Pešti branio na latinskom, znao još šest jezika, prevodio i Homera i Šekspira, stizao da bude gimnastičar i planinar…

Biti „svoj skroz“ teško se prašta, ali „pokoljenja djela sude“. „Ima jedna kategorija Kostićevih lirskih pesama koja će se moći svojski čitati i posle stoleća“, a „pesmica Među javom i med snom i posle hiljadu godina“, prorekla je Isidora Sekulić.

Nekoliko puta odbijan, Laza je u Akademiju primljen nedugo pre smrti, 1909, i to kroz iglene uši. Prema Vinaveru, ni tada se akademici nisu rukovodili poštovanjem njegovog književnog dela, nego „političkim obzirom“: bilo je to vreme Aneksione krize, pa je uspešno izvođenje „Pere Segedinca“ u Beogradu došlo „u pravi čas“.

Zbog bolesti, Laza Kostić nije dočekao da bude proglašen besmrtnikom i da izgovori pristupnu besedu.

Sahranjen je u Somboru, gde je proveo svoje poslednje godine.

U okupiranom Beču, posle Drugog svetskog rata, vilu u Šternvarteštrase koristili su Amerikanci, kao hotel, zatim je prodata SSSR-u. Danas je koristi ruska ambasada.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.