Posle višesatne vožnje od Šoprona, poslednje tačke na našoj centralnoevropskoj turneji, tokom koje nam je stalni pratilac bila lagana i dosadna ranojesenja kiša, na ulasku u Brno nas je, u rano popodne, umesto dobrodošlice dočekala provala oblaka. Budući da je do uključivanja rasvete trebalo da protekne još bar nekoliko sati, svetlost koja je osvetljavala kolovoz, trotoare i zgrade bi se samo uz neuobičajeno veliku dozu dobre volje mogla nazvati dnevnom.

Ipak, i u takvom polumraku bilo je jasno da smo se zatekli u urednom, bogatom, pomalo uštogljenom, ali dovoljno velikom i zanimljivom gradu srednje Evrope. Samo još da pronađemo ulicu u kojoj nam je hotel, pa da probamo to toliko hvaljeno starobrno, divni napitak koje se prodaje pod simpatičnim opštim sloganom „pivo sa moravskim srcem“ (ne ta Morava, uvaženi čitaoci, a ni ona druga što se u prvu baca kod Stalaća).

Međutim, pronalaženje hotela, ulice u kojoj se nalazi ili bilo kakve logike u smerovima brnskih bulevara, ulica, uličuljaka i ćorsokaka tadašnjem vozaču, a sadašnjem piscu ovih redova jednostavno nije išlo, bilo zbog umora, istinske saobraćajne složenosti ovog grada ili, najverovatnije će biti, prirodnog odsustva vozačkog talenta, činjenice koja će inspirisati kuma da, koji mesec kasnije, umesto poslovičnog televizora, kao svadbeni poklon donese poslednji krik navigacione tehnologije.

Elem, posle neplaniranog i produženog razgledanja grada iz automobila, dvoje junaka ovog putopisa se, sa prvim sumrakom, konačno našlo u svojoj hotelskoj sobi.

Kao što to život ume da udesi, ono što počne loše, često može da se završi sjajno. Tako je bilo i sa ovim našim kratkim, jednovečernjim upoznavanjem sa Brnom. Od trenutka kada smo, umesto na četiri gume, gradom počeli da krstarimo na četiri noge (radi preciznosti, svako na po dve), sve se nekako otvorilo, sve nas je htelo, sve je bilo zanimljivo, prvi put viđeno i neočekivano.

Tako smo, gladni i izmoreni, bez posebnog traženja nabasali na restoran i jednu od najlepših pivnica Češke, a potom – u vreme kada se na ulični život i mnogo naviknutiji mediteranski gradovi spremaju za počinak – na neuobičajeno posećen večernji gradski maraton (ili, možda, neki polu ili frtalj maraton), koji su, na više tačaka, podsticale grupe muzičara, performera i kostimiranih zabavljača.

A ko je ono rekao da su gradovi srednje Evrope uglavnom dosadni, zatvoreni i da je uveče teško sresti živog čoveka? Retko se može videti tako zanimljiv primer večernje gradske trke, još ređe jedna vrlo posećena, ali možda i najređe jedna ovakva, sa toliko raznovrsnih učesnika, uključujući razne starosne grupe, stilove trčanja ili pristupe odevanju.

Tako nas je, samo nekoliko stotina metara od uzavrele atmosfere koju je pravila trka, dočekala decentna, veoma stara i oskudno osvetljena katedrala, čiji je kamen iz sive prelazio u crnu, dok su jedine u blizini prisutne gradske ptice bile od metala, kočoperno se tiskajući na mermernom podijumu okupanom celodnevnom kišom.

Povezani tekstovi