Budimpešta: Kuća terora, moć i razmere zla 1Foto: Privatna arhiva

Filip David pokušava da otkrije „zašto je bilo toliko nesreće u ljudskoj sudbini, kako se iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena, a život gubi svaku vrednost… Odakle dolazi, gde se skriva to zlo koje sve okrene naopako, a onda se povlači ostavljajući iza sebe pustoš u ljudima i oko njih?“

Verujem da mnogi s ovim pitanjima ulaze u Kuću terora – i izlaze bez odgovora!

Ovaj neobični muzej nalazi se u aveniji Andraši. Ni lepše ulice ni strašnije kuće!

Sva u znaku dva simbola – ukrštenih strela mađarskih fašista (njilaša) i zvezde petokrake, ona svedoči o dva tragična perioda mađarske istorije XX veka, o zlodelima nacističkog i komunističkog režima.

U lepoj palati podignutoj pre 140 godina bilo je sedište njilaša 1944, od 1945. do 1956. stolovala mađarska tajna policija, a tu je bio smešten i zatvor, sa sobama za mučenje „grešnika i otpadnika“.

Ovde je jedno vreme bilo i sedište Nacionalsocijalističke partije Mađarske.

Prvi šok – fasada: kolektivni nadgrobni spomenik s nizom porcelanskih portreta mučenih i ubijenih.

Drugi šok: atrijum s tenkom i pretećom, ka ulazu uperenoj cevi, a oko tenka zidovi pokriveni tapetom od crno-belih fotografija zatvorenika.

I tako dalje, i tome slično: obezglavljena figura žene, Staljinova bista, i poprsja nekih njegovih mađarskih sledbenika (verovatno „najzaslužnijih“), scene mučenja i prinudnog rada… Našla se tu i jedna svinja, sa svojom porukom.

U podrumu se nalazio zatvor, sa spravama za mučenje i ćelijama. Kao iz Davičove pesme: „Ćelija smradna, ćelija gadna“ („Majko, majčice draga…“).

Izložbeni prostor je i u prizemlju, na prvom i drugom spratu.

Na nekoliko ekrana, uz odgovarajuću zvučnu pratnju, prikazuju se dokumentarni filmovi iz onog perioda, scene iz svakodnevnog života građana i seljaka, i posebno Jevreja.

Sačuvan je deo kancelarijskog nameštaja ondašnjih partijskih funkcionera, a naročitu odvratnost (nemam bolju reč) izaziva Soba propagande, tog neuništivog i svevremenog sredstva za ispiranje mozgova, puna postera sa kojih nam se široko osmehuju radni ljudi i radne žene, na traktorima, sa zastavama ili alatkama u rukama, na čelu istih takvih kolona, ili pak kako poletno koračaju sa teškim džakom na ramenu…

Kao najinteresantniju, ili najrečitiju, izdvajam Sobu promena, u kojoj se jedna figura stalno vrti i presvlači, ilustrujući lakoću s kojom su prilagodljivi menjali stranu.

Muzej je otvoren 2002. godine. U katalogu je štampan stih Atile Jožefa: Prošlost se mora priznati!

Na vratima bi moglo da stoji: Osetljivima ulaz zabranjen.

Ali ne, osetljivost nas ne sme sprečiti da ovo vidimo, da razmislimo o moći i razmerama zla, iskažemo pijetet prema žrtvama, saznamo više o paklu kroz koji su prošle…

Citiram još jednom Filipa Davida: „Oduvek su ubice svih nacionalnosti pripadale jednoj naciji, naciji ubica.“

A Ljubomir Simović, nimalo utešno, sluti „da je inventivnost onih koji su spremni da čine zlo mnogo veća od inventivnosti onih koji se od zla brane“.

close
Budimpešta: Kuća terora, moć i razmere zla 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.