Na ledenim, blistavim hrpama leda i snega ispod nadstrešnice GSP-a stajali su potencijalni putnici, ljudi zbijeni u silom prilika blisku grupu, koju je napravio jutarnji mraz. Instinktivna odbrana od hladnoće. S druge strane ulice jedan usamljeni kiosk odakle dopiru neki u vetar upleteni nerazgovetni glasovi sa male, polulegalne pijačice na Medakoviću dva.
Tu je nekada bio niz privatnih radnji, koje je jedna od garnitura bivših voždovačkih opštinskih vlasti srušila bez jasnog razloga (no, to je druga priča!). Na uglu stoji usamljena MOL-ova benzinska pumpa. Fijuče vetar iz pravca Konjarnika, preko plavog mosta.
Čekači izvijaju vratove osvrćući se hoće li naići prevoz, autobus ili trolejbus. Tri starije gospođe poređale su svoje torbe po metalnoj klupi. Iz jedne od torbi viri skroman, ali lep kombinovani buket cveća. Znak da će nekima biti lep kraj nedelje. Njih tri kao u onoj pesmi Mate Balote „Tri su none stale i predikale“. Nešto pričaju.
Jedna od dama u godinama, reklo bi se od onih dobrih bakica u skromnom kariranom kaputu i sa kapom od pletene vune, kakve slikaju u optimističkim reklamama i novogodišnjim filmovima, osvrće se prema mestu gde dolazi besplatna štampa.
Kada je ugledala novine u rukama jednog od čekača, žurnim korakom je krenula ka metalnom, limenom sanduku u kojem se ostavljaju novine, koje se dele po sistemu samoposluživanja. Razočarala se kada je tu zatekla samo prazninu. U očima joj se ogledala razočaranost.
Obrati se ljubazno čoveku koji je držao novine u ruci:
– Izvinite, gde ste vi uzeli vaš primerak novina?
– Kupio sam ih na kiosku. Je l vam trebaju? – začuđeno i pomalo nervozno odgovori joj ovaj.
– Ne, ne, ne – užurbano odgovori, dodatno posramljena i uzrujana dama.
Trznu nervozno ramenima i vrati se u svoju grupu i konstatova: „Nisu ih doneli. Njima se nikada ne zna kada će i koliko. To nema smisla“. Utom naiđe minibus, od onih u kojem su karte za prevoz nešto skuplje, i otvoriše se vrata. Ne završivši rečenicu, gospođa priđe prednjim vratima i pokazujući na nekoliko besplatnih novina, desno od vozača, upita:
– Mogu li da uzmem jedne? – i već krenu rukom.
Iz unutrašnjosti se čuo glas vozača:
– Gospođo, ne možete, to je za putnike. Uđite, pa uzmite.
Zatvoriše se vrata i vozač dade gas. Gospođa sad već ljutito odbrusi u vrata:
– Crko, dabogda!
Posramljena, kao da je i sama bila iznenađena rečima koje su izašle iz njenih usta, priđe svojim drugama i započe sa nekom vrstom posrednog pravdanja:
– Mogao je da mi da novine, a nije hteo. Zašto, kada ih je imao…
– Istina je, ali zašto si mu tako rekla, sin može da ti bude… – reče joj jedna od sagovornica.
Zarumeneli se naglo obrazi gospođe.
– Nisam htela njemu, krivo sam rekla, ljuta sam jer nema novina.
– Pa, šta to tako važno ima u njima. I oni su. znaš već…
– Znam, ali iako se ne slažem barem imam šta da pročitam.
Utom naiđe i trolejbus, a ona sa svojom torbom zakorači pored jedne dame sa žvakom, slušalicama u ušima, mini suknjom i mrežastim čarapama u kombinaciji sa dubokim čizmama, preko snega na stepenicu i u vozilo, boreći se sa dugim peševima svoga kaputa.
Njene prijateljice ostadoše i prozboriše nešto o tome kako čekaju bogatije i srećnije dane u kojima će njihova prijateljica, pa i one same, imati barem toliko dinara da mogu da kupe novine na kiosku, da plate prevoz i da odu kući i da čitaju sa ukućanima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
