Davos (4): O ljudima i sistemima

I tako jedna neverovatnost postaje stvarna pri ovom albansko-srpskom susretu na Čarobnom bregu, gde se naše zajedničko poreklo obelodanjuje u literarnom duhu, u rečima jednog nemačkog i evropskog umetnika koji isto tako nije bio samo građanin Libeka, kao što ni moj sagovornik ne vodi poreklo samo iz Peći niti ja – iz Beograda.

Nekoliko dana posle moje posete Davosu počelo je godišnje zasedanje Svetskog ekonomskog foruma. Oko hiljadu učesnika iz više od sto zemalja, od toga četrdeset šefova država ili vlada, skupilo se u planinskoj žrtvenoj areni sa očiglednom namerom da ponovo sebi i svetu objašnjava sadašnjost i postavlja temelje za budućnost. Prisećam se tim povodom legendarnih rasprava arhetipskih „vaspitača“ Hansa Kastorpa na Čarobnom bregu – humanističkog masona Setembrinija, rečitog italijanskog pesnika, propovednika ljudskog napretka, i njegovog antagoniste, radikalnog jezuite Nafte, čije su fundamentalističke tirade krile u sebi sintezu raznorodnih kolektivističkih ideologija. Na davoskom skupu i u onome što on simbolizuje, kao da je od Setembrinija ostala vera u napredak bez humanizma, a od Nafte vera u kolektivizam bez primetne religioznosti. Posle izbora jedne neobične ličnosti za prvog čoveka zemlje tradicionalno smatrane predvodnicom demokratskog sveta, na skupu Svetskog ekonomskog foruma u Davosu se ove godine jedan drugi predsednik, predvodnik najmnogoljudnijeg jednopartijskog sistema na našoj planeti, predstavlja – i, rekao bih, makar delom prihvata – kao zastupnik i branilac zdravorazumskog, tržišno-privrednog, „zapadnog“ sistema vrednosti. Čuda Čarobnog brega poprimaju pokatkad oblike sumnjivog ukusa. I, iako njegova čarobnost nije iščilila, ipak je prijatno u takvim trenucima biti daleko od Davosa.