Golvej: Sport star tri milenijuma

Po jednoj takvoj, čija je radnja smeštena približno u vreme rođenja Hrista, sedmogodišnji dečak Šetanta je uglavnom provodio vreme igrajući sa ostalim dečacima tradicionalnu keltsku igru hurling i maštajući da jednog dana pripadne redu vitezova svoga strica kralja Konora od Ulstera. Jednog dana kralj Konor je poveo dečake, buduće vitezove u dvorac na gozbu kod svog starog prijatelja Kulana. „Dolazim čim završim igru“, nezainteresovano je odgovorio Šetanta, neumorno uvežbavajući pokrete štapom od jasenovog drveta hurly udarajući lopticu šlitar.

Pre nego što je večera i počela, stari Kulan je iz predostrožnosti pitao da li su svi u zamku, a na potvrdan odgovor svojih gostiju, pustio je van svog najkrvoločnijeg psa čuvara – životinje natprirodne snage koja je godinama čuvala njegovu porodicu od uljeza, i koji je napadao sve živo. Iznenada, kralj je ustao i panično povikao „zaboravili smo Šetantu“. Posle toga, očekujući da u parku izvan dvorca vide raskomadanog dečaka, svi prisutni su ostali u čudu pred prizorom. Šetanta je našavši se suočen sa smrtnom opasnošću, hrabro reagovao, i silovitim udarcem svoga hurlija usmrtio zver. Dalja priča o Šetanti je legenda o jednom od najpoznatijih mitoloških heroja Irske, pandan grčkim antičkom junaku Ahilu ili našem Marku Kraljeviću, herojima natčovečanske snage i nepredvidivih karaktera.

A priča o hurlingu je ona o kulturnom dobru Irske, igri prisutnoj na ovim prostorima 3.000 godina. Popularnost ovog sporta danas u Irskoj je fascinantna. Međuokružno finale koje se održava tradicionalno na Dan Svetog Patrika na najvećem stadionu u Dublinu okupi i do 85.000 posetilaca. Obrevši se jedne letnje nedelje u gradu Golveju na zapadu ostrva, birajući suvenire, bio sam gotovo ignorisan od strane lokalnih prodavaca, koji su na malim televizorima u svojim radnjama pratili nedeljnu utakmicu dva rivalska okruga. Jer hurling je pitanje časti i nacionalnog ponosa.

Danas je ovo jedan od najpoznatijih sportova u Irskoj. Dve ekipe po 15 igrača se nadigravaju na terenu sličnom fudbalskom, sa golovima i produženim stativama koji se viđaju u ragbiju, sa rekvizitima poput hokejaškog i „slučajno“ mlate protivnike koji im se pri tome nađu na putu. Irci znaju da kažu da je to jedna od najstarijih i najbržih igara na travi. Moj utisak je, i jedna od najopasnijih. Danas, u vreme komercijalizacije svih sfera društva, posebno fascinira organizacija Gelske Hurling Lige, koja, reklo bi se, prkosi tržišnim principima. Ovde ne postoje profesionalni klubovi, nema transfera i menadžerskih provizija. Kada nisu hurling zvezde, igrači su taksisti, pekari ili bankari i nisu plaćeni za treninge. Mogu da igraju samo za okruge u kojima žive, a ako pređu u drugo mesto da rade, za nastupanje za drugi okrug su potrebne specijalne dozvole. Simuliranje prekršaja ne postoji, jer se igra za porodicu, komšije i prijatelje, koji su stalni gledaoci na tribinama i ne žele da budu osramoćeni.