Ovi mlađi, rođeni sedamdesetih i bližih godišta se neće setiti tog nestašnog i nadasve talentovanog fudbalskog velemajstora, ali ako vam kažem da je u to vreme bio popularniji nego što će to, znatno kasnije postati Dejvid Bekam, morate mi verovati. Zašto priču o Irskoj počinjem pominjanjem ovog fudbalera koga je bio glas da voli žene, alkohol, brzu vožnju, a najviše jurnjavu za loptom… U tom timu koji je u Beogradu izgubio od Partizana sa dva nula, pored pomenutog igrala su još dva Irca Brenan Šej i Toni Duni, ali i takve fudbalske veličine kao Denis Lou, Nobi Stajls i naravno DŽeki Čarlton… Mi smo se, što sa Irskom, što sa Severnom Irskom, često susretali u kvalifikacijama za Evropsko ili Svetsko prvenstvo. Best je predvodio Severne Irce a Irsku reprezentaciju, Danijel Duf, DŽon O Šej, Roni ili Roj Kin, svaki u svom vremenu.

Mogao sam da pomenem i nekog od četiri Irca nobelovca, ali moram da budem iskren, nisam u tom uzrastu jurcao u biblioteku da bih čitao Jejtsa, Semjuela Beketa, Bernarda Šoa, mada sam kasnije sa zadovoljstvom osvajao Oskara Vajlda i DŽejmsa DŽojsa recimo. Moram da priznam da sam DŽonatana Svifta i njegova Guliverova putovanja voleo kao klinac, ali nisam znao da je Irac!

Put me je krajem ovog aprila odveo u Irsku, možda bi to bilo i ranije, ali to čekanje na vizu do šest nedelja mi nije dozvoljavalo da budem baš toliko vreme bez pasoša. Nisam hteo da guglam i čitam bedekere, hteo sam da odlazeći „grlom u jagode“ steknem neku svoju predstavu o toj maloj ostrvskoj zemlji ponosnih i, kako će se ispostaviti, srećnih ljudi.

Tih pet dana mogu da svrstam u pet najjačih utisaka koje mogu „u pola noći“ da ispričam.

Prvi je BIBLIOTEKA TRINITI KOLEDŽA Univerziteta u Dablinu. Ispostaviće se da je to ne samo jedna od najvećih, najstarijih i najobimnijih svetskih biblioteka (1592) sa takvim arsenalom antikvarnih knjiga koji broji preko 250 hiljada primeraka od kojih je najpoznatiji Keltski manuscript (početak 9. veka). Pored tri zgrade „Stare biblioteke“ fond od preko tri miliona knjiga smešten je u osam odvojenih zgrada. Unutrašnjost „duge sobe“ predstavlja pravo iznenađenje za svakog ko stupi u nju. Pored ogromnog i nepreglednog niza starih knjiga u kožnim povezima sa obe strane dugog, širokog hola, na visokim stalažama poređanih na dvema galerijama od kojih gornja seže do plafona koji liči na unutrašnjost ogromne kace ili bureta u kome je spavao sam Guliver u zemlji Liliputanaca… Duž stubova su biste najznačajnijih svetskih pisaca od Sokrata do Šekspira i DŽonatana Svifta, čiju bistu smatraju najlepšoj u celoj kolekciji. Ja sam pobrojao 42. Mada nigde nisam našao podatak ko je sve među njima i koliko ih stvarno ima. Kad bih ubrajao ovaj doživljaj u deset mojih svetskih čuda, ova biblioteka bi bila na tom spisku.