Istra: Jedno Sećanje na Škarabu 1Autor: Zoran B. Petrović

Ne čuju se još ratne trube, ali na dobošima se već zateže koža i ratni dobošari lagano prelaze po njoj onim džezerskim metlicama. Nešto kao početak predstave u filmu „Kabare“. Fali samo onaj buljavi sa nakarminisanim usnama.

Arhitektonska ekipa beogradskog projektnog biroa „MEDIUM“, u iznajmljenom „Fiat“-ovom udobnom kombiju, jezdi autoputem „Bratstva i jedinstva“ ka Rovinju. Tačnije, ka „Geneksovom“ turističkom naselju „Škaraba“. Još tačnije, ka stenovitoj istarskoj obali, par kilometara ispod Rovinja.

Za Škarabu, tada još uvek, sindikalno odmaralište, trebalo je uraditi projekat hotelskog kompleksa visoke kategorije. Takav projektni zadatak na takvoj lokaciji, mogao bi da se smatra šansom za ostvarenje jednog od najlepših arhitektonskih snova.

Veza sa „Geneksom“, kao investitorom, bio nam je, sad već pokojni, profesor beogradskog Arhitektonskog fakulteta, arhitekta Sima Miljković. On je, onako profesorski, uneo u ceo taj poduhvat priličnu dozu istraživačkog, tragalačkog, što arhitektura, naravno, uvek i jeste.

NJegova osnovna ideja, sa kojom smo mi, mladi arhitekti, bili potpuno saglasni, je bila da ceo taj budući hotelski kompleks mora da bude u saglasju sa prirodom.

Toliko je bio dosledan u tome da smo i naše crtaće stolove postavili posred mirišljave borove šume. Ta nadrealna slika projektnog biroa pod otvorenim nebom, gde ti borove iglice stalno padaju na paus, rapidografe i flomastere, i dan danas je jedna od mojih najlepših arhitektonskih uspomena.

To „naturalno“ projektovanje, trajalo je nekih desetak dana. Slobodno vreme je iskorišćeno za obilazak cele Istre. Naš rovinjski kolega Vlado Delfar, poveo nas je od barokne crkve Svete Eufemije u Rovinju, preko Huma, do Motovuna, sve do Buzeta, dolinom reke Mirne.

Na povratku za Beograd, negde kroz Teslin zavičaj, svratismo u nekakvu drumsku mehanu, na čuvenu ličku jagnjetinu. Ulazak nas petoro-šestoro veselih arhitekata u tu kafanu, proizveo je onaj magični tajac kao kad usamljeni rendžer upada u salun negde na Divljem zapadu. Ipak, nekako su brzo saznali za našu beogradsku registraciju kola, čuli našu ekavicu, i onaj izraz nepoverenja pretvorio se u najtopliji, bratski pogled, sa podignutim palčevima na gore.

Na talasu tog čudno lepog osećaja, volan našeg kombija sam preuzeo ja. Tih „442 do Beo-gra-daaa“ prešao sam za, i danas mi neverovatnih, dva sata i dvadeset minuta!

U savršenoj tišini, jer su kolege, posle jagnjetine i piva, slatko spavale, bili smo samo mrak, farovi, put koji nestaje ispod kombija i ja. Još nije bilo svanulo kad sam ušao na Novi Beograd i počeo da budim kolege da ih razvezem do njihovih adresa. Zapanjeno gledajući čas u časovnike, čas u poznate predele našeg grada, čas u mene, nisu verovali da smo tako brzo stigli.

– Dva sata i dvadeset minuta?! Preko 400 kilometara!? Da li si ti, bre, normalan!!! Božeeee, kakvom ludaku smo mi poverili svoje glave!!!-

Davno je bilo, ne sećam se baš dobro, ali znam da je bio predviđen još jedan naš projektantski odlazak u Rovinj. Međutim, vrlo brzo je to postalo neizvodljivo, jer je u SFRJ film „Kabare“ uveliko trajao. Buljavi i našminkani su uveliko vodili glavnu reč, na Lizu Mineli niko više nije obraćao pažnju.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.