Neočekivano, manje od polovine replikovanih dalo je iste rezultate kao originalno objavljene studije. Važno je razumeti da to ne znači nužno da su originalna istraživanja nekorektno sprovedena, već ukazuje na razloge koji mogu da utiču na neuspešnu replikaciju. Večito je pitanje šta naučnu teoriju čini validnom i kojom metodom dolazimo do istine. Karl Poper, filozof nauke dvadesetog veka, kao kriterijum za razlikovanje nauke od pseudonauke uvodi princip opovrgljivosti, odnosno falsifikabilnosti. Ispravan naučni metod podrazumeva smelo formulisanje hipoteze na osnovu koje sledi izvođenje predviđanja. Ukoliko provera tih predviđanja ne potvrdi hipotezu, ona je opovrgnuta i odbacuje se, a smenjuje je nova, modifikovana i za korak bliža istini, koja se dalje proverava na isti način. Osnovna ideja Poperovog principa jeste da naučna hipoteza ne može biti dokazana, već samo opovrgnuta u daljim istraživanjima. Upravo napor tima psihologa da sprovede studiju predviđanja replikabilnosti pokazuje da psihologija kao nauka poseduje kapacitet i zrelost za kritički osvrt na sopstvene nalaze.

Njeni počeci obeleženi su grčevitim pokušajima da se lansira u društvo egzaktnih nauka. Međutim, da su se svi psiholozi zaista oslanjali samo na empirijske dokaze, ne bi nikle mnoge kreativne ideje koje su inspirisale potonje generacije. Jedan od najkreativnijih mislilaca 20. veka jeste psihijatar i psiholog Karl Gustav Jung koji je inspirisan radom Sigmunda Frojda osnovao sopstvenu analitičku psihologiju. Ukoliko psihu zamislimo kao santu leda u okeanu, delić koji viri iznad površine jeste svesni deo ličnosti. Onaj veći deo odlikuju nesvesni sadržaji do kojih nikako ne možemo direktno dopreti niti ih empirijski proučavati. U tom delu Jung pozicionira kolektivno nesvesno, odnosno urođena znanja o svim doživljajima i iskustvima čovečanstva od njegovog postanka. Samo postojanje mitologije, religije, bajke, književnosti, rituala i simbola u svakoj kulturi, Jung navodi kao dokaz da u svim ljudima postoji nešto univerzalno što čini da se ponašaju, misle, stvaraju i vide svet na jedan određeni način. Najveći deo svog rada Jung bazira na proučavanju snova i vizija kao jedinom prozoru u kolektivno nesvesno. Potraga za univerzalnim ne ostavlja prostor slučajnostima. Za svaki izuzetak uvodi se nova hipoteza koja bi ga objasnila što za posledicu ima veliki broj hipoteza. Prividno se teorija time osnažuje, a zapravo se od istine udaljava. Poperovski posmatrano, gubi naučni status. Sam Jung je bio svestan svojih neempirijskih metoda koje nailaze na osudu naučne zajednice, ali je tvrdio da su nam neophodne misli koje ne mogu biti dokazane. ”Za njih se zna da su korisne. Čoveku su svakako potrebne opšte ideje i uverenja koja će dati smisao njegovom životu i omogućiti mu da pronađe svoje mesto u vaseljeni.” Ipak, kognitivni psiholozi u potrazi su za moždanim strukturama koje izazivaju određene obrasce ponašanja što veoma nalikuje načinu na koji kolektivno nesvesno utiče na ponašanje ljudi. Jungov doprinos u terapiji i lečenju je nezamenljiv. Takođe, on je uspostavio tipologiju ličnosti čiji se delovi mogu prepoznati u savremenim tipologijama i samo su jedan od jasnih pokazatelja Jungovo nezanemarljivog uticaja na savremenu nauku.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs