Japan (2): Meditacija u zen vrtovima Kjota 1Foto: Branko Vasiljević

Hram Zlatnog paviljona bio je, krajem četrnaestog veka, vila šoguna Ašikage Jošimicua, kada se povukao u mirovinu; njegovom oporukom vila je pretvorena u zen hram 1408. godine.

Nije to visoka građevina; jedva dvanaestak metara, ali je skladnih proporcija; sastoji se iz tri sprata, svaki od njih je drugog arhitektonskog stila (imperijalna palata, samurajska vila, zen hram); gornji spratovi obloženi su zlatnim listićima.

Opsednut lepotom hrama, „sagrađenog od zlatne prašine u jednoj noći bez svetlosti“, jedan monah ga je zapalio 1950. godine.

Poznata knjiga Jukio Mišime, „Zlatni paviljon“ daje umetnički opis herostratskih motiva nesrećnog monaha. Hram je iz pepela iskrsao posle pet godina, kao Feniks na njegovom krovu, a današnji izgled dobio je 1987. godine.

Drugi način uređivanja zen vrta – kameni vrt – pronašao sam u hramu Rjoan-đi („Hram miroljubivog zmaja“) sagrađenom 1450. godine.

Ali pre nego što se stigne u kameni vrt, prolazi se promenadnim vrtom, pored veštačkog jezera, (Kjojo-či) formiranog u dvanaestom veku, pre prodora zen budizma, sa ostrvcetom na kome se nalazi mali hram.

Donedavno su na jezeru bile kolonije mandarinskih pataka, koje su dale alternativno ime hramu – Ošidoridera.

Staza zatim vodi pored elemenata „vrta sa mahovinama“, koji koristi mahovinu kao izraz suštine prirode, i šumice u kojoj se vrši poseban način potkresivanja drveća (daisugi), kojim se obezbeđuje po jedan izdanak, prav i visok, namenjen gradnji hramova i kuća za čaj.

Kuća za čaj je neizostavni deo promenadnog vrta.

Nažalost, kao i kod Zlatnog paviljona, i ova nije bila otvorena za posetioce, tako da nismo mogli posmatrati ceremoniju čaja, koja je deo japanske kulturne tradicije još iz srednjeg veka.

Čuveni kameni vrt, najpoznatiji ove vrste u Japanu, kreiran je krajem petnaestog veka.

To je prostor ograđen zidom, dug dvadeset pet, a širok deset metara, ispunjen sitnim šljunkom, sa tri grupe krupnijeg kamenja okruženih tankim slojem mahovine: jedna sa pet, dve sa tri i dve sa dva kamena.

Šljunak je pažljivo izgrabuljan u talasaste linije.

Zid je od opeke kuvane u ulju, tako da ga je vremenom ulje obložilo i dalo mu smeđu boju. Vrt se posmatra sa terase koja pripada rezidenciji igumana hrama (hođo).

Ma koji položaj gledalac zauzeo, uvek će mu van pogleda ostati bar jedan kamen.

Kažu da samo prosvetljeni mogu videti sve kamenje. Vrt služi za meditaciju monaha, ali i posetilaca; mi smo bili okruženi nekolicinom Japanaca, od kojih je jedan imao izgled samuraja; na sreću, nije bilo stranih turista.

Svaki posetilac je vlastan da sam proceni šta instalacija vrta predstavlja; najpovršnija meditacija bi zaključila da ona predstavlja more i ostrva, ali izgleda da to nije u skladu sa filozofijom zen budizma.

Posle više od sata meditacije, Nebojša Jojić, koji mi je pravio društvo, zaključio je: „Ovde ipak ima nečega.“ Šta je to, ostaće nam tajna sve do prosvetljenja.