Kako je Dimitrije Tucović gledao na cenzus u Srbiji 1Foto: Wikipedia

„U Srbiji nema više gladnih godina – jer su sve gladne“, reči su vođe socijalističkog pokreta – Dimitrija Tucovića, istaknutog protivnika „tiranije obrenićke i karađorđevićke Srbije“, rođenog 1881. godine u selu Gostilje na Zlatiboru.

Kako bi završio gimnaziju, Tucović dolazi u Beograd 1899. godine gde će raditi na organizovanju radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji.

Pošto je radikalna stranka tih godina, a pod vođstvom Nikole Pašića, započela promenu dotadašnjeg političkog delovanja, Tucović -zagovornik ideja Svetozara Markovića, formira socijalističku grupu velikoškolaca. Ubrzo organizuje i demonstracije protiv Pašićeve politike.

Predvodi martovske demostracije 1903. godine protiv kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega biva prisiljen da emigrira u Beč. Tokom demostracija protiv apsolutizma Obrenovića, u sukobu sa policijom stradalo je nekoliko ljudi.

„U Srbiji postoji podela građana na tri klase: prva klasa, to su oni koji imaju pravo da biraju i da budu birani; druga klasa, to su oni koji imaju samo pravo da biraju. I najzad, treća klasa, to su oni koji nemaju pravo ni da biraju ni da budu birani. Tu sramnu podelu na građane prvoga, drugoga i trećeg ranga treba već jednom ukinuti. Cenzus je glupa i varvarska ustanova. Ako bi se gledalo na cenzus, onda, ni sam Isus Hristos ne bi imao pravo glasa. Kada bi božji sin opet sišao s neba na zemlju, njega bi Nikola Pašić uvrstio u građane trećeg ranga.“

Nakon majskog prevrata 1903. godine održan je Osnivački kongres Srpske socijaldemokratske partije, a Tucović će u narednim godinama na čelu te organizacije predstavljati radničku klasu. Partija je bila protiv hegemonske politike Karađorđevića i zalagala se za federaciju balkanskih naroda.

Tucović, kao jedan od prvih kritičara odnosa vlasti prema „albanskom pitanju“, predvideo je moguće posledice koje će proizvesti zavojevačka politika srpske Vlade koja je nastojala da silom reši pitanje albanskog naroda.

Pitao se kako je moguće da Albanija svoje saveznike traži u velikim evropskim silama, pre svega u Engleskoj i Nemačkoj a ne u zemljama koje je okružuju. Predvideo je da je kroz izvestan period moguće da kapitalističke države zapada na Balkanskom poluostrvu preko albanskog naroda učvrste uticaj koji bi mogao biti poguban za mir balkanskih naroda.

„Težnje naroda na jugoistoku Evrope mogu biti ostvarene samo udruživanjem privrednih snaga, uklanjanjem veštački stvorenih granica, omogućavanjem potpune uzajamnosti i zajednice u životu, kao i zaštitom od zajedničke opasnosti.“

Diplomiraće na Pravnom fakultetu 1906. godine.

Kada je 1909. godine Đorđe Karađorđević na smrt prebio svog posilnog, Tucović je ustao protiv pokušaja kraljeve štampe da zataška zločin.

Preko glasila Socijaldemokratske partije – „Radničkih novina“, socijalisti su započeli kampanju u kojoj su zahtevali da se zločinac kazni. Ubrzo je princ bio primoran da se u korist mlađeg brata Aleksandra odrekne prestola.

Zahvaljujući Tucoviću, Srpska socijaldemokratska stranka je stekla ugled u međunarodnom radničkom pokretu.

Bio je organizator i vođa Prve balkanske socijalističke konferencije, održane u Beogradu od 7. do 9. januara 1910. Na kongresu su učestvovali delegati iz Srbije, Bugarske, Rumunije, Turske, Crne Gore, Makedonije i slovenskih oblasti Austrougarske, koji su se složili da je njihov cilj ukidanje nasilno iscrtanih granica na Balkanu i stvaranje Balkanske federacije.

Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1913. godine, kao pripadnik pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva.

Objavio je oko 600 radova u domaćim i stranim listovima.

Kad je Austrougarska 1914. objavila rat Srbiji, Tucović se vratio u domovinu sa doktorskih studija u Berlinu. Stupa u srpsku vojsku i učestvuje u početnim pobedama nad Austrougarskom.

Tucović je tokom čitavog ratnog perioda, sve do svoje pogibije u Kolubarskoj bici 1914. godine u 33. godini života.

Nakon pogibije nije imao mira. Istorija beleži nekoliko njegovih sahrana.

Rekonstrukcija Trga Slavija počela je 13. novembra 2016. i doneta je odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Kako je Dimitrije Tucović gledao na cenzus u Srbiji”

  1. Običan narod u Srbiji, kome i ja pripadam, toliko malo uči i zna o mnogim značajnim ljudima naše istorije. Jedan od njih je i Svetozar Marković koji je, izgleda, bio u pravu u svojim razmišljanjima, idejama i tekstovima. Možda pomalo ispred svog vremena, ali ko zna kako bi sve bilo da nije prerano poginuo! No, ovde se više interesujemo za Vučića, Palmu, Šapića i ostale pozicione i opozicione likove, da se nema vremena za obrazovanje. A ključ svega je upravo prosveta, škola, univerzitet! Obrazovani narod nije lako “prevesti žedne preko vide”! Mada je poznato da to nije od danas ili juče. Još je Pitagora, kada je shvatio da kvadratni koren iz dva nije racionalan broj, zabranio svojim učenicima da to javno obznane! Ta ne mora pučina sve da zna! Ni mi u Srbiji štošta ne znamo. Ali jedan Pitagorin učenik je ipak obznanio istini i nestao u talasima mora. Ali danas svi znamo da iracionalni brojevi postoje.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.