Kirgistan (3): Tihi i pokorni ljudi

Vazduh je nepodnošljiv a od smoga se ne mogu videti konture planina sa južne strane grada. Visoke 5000 metara, nestaju i rastapaju se u zaglušujućoj buci ulica Biškeka.

Aselj ima 28 godina. U braku je već godinu dana. Udala se za druga kojeg je upoznala još u osnovnoj školi. Ali zapravo, u njenom životu je, sad već odavno, postojao jedan Nemac, kojeg je upoznala u toku specijalističkih studija u Erfurtu, Tiringiji, mnogo ranije. Preciznije pre sedam godina, u vreme kirgiske revolucije. Aselj, koja je inženjer, nije imala snage da se usprotivi odlukama svojih roditelja, koji nisu želeli ni da čuju za stranca, i izabrali su joj zemljaka, muslimana. Mladić je iz Rotfronta, kao što su i oni, mesta koje su osnovali – ironijom sudbine – Nemci sa Volge ubrzo nakon Drugog svetskog rata, kada je Staljin, usled ko zna koje od hiljadu svojih paranoja, naredio premeštanje čitavih naroda iz evropskog dela Rusije u Centralnu Aziju. Rotfront je pogranično mesto, utonjen u ravnicu koja gleda na Kazahstan i koja se pretvara u stepu na svega nekoliko kilometara od granice. Aselj je prihvatila odluku svojih roditelja kao da se radi o Sudbini (to je bilo, znaš, nada i obećanje; ali pčela napušta svoju košnicu, već nahranjena iluzijama). Uprkos dugom periodu provedenom u inostranstvu, poništila je svoju ličnost, slepo se prepustila apsolutnim vrednostima koje određuju život malih kirgijskih zajednica a koje podriva depersonalizacija uzrokovana globalizacijom, što nije uvek zlo koje treba prezirati i osuditi. Problem je svojstven kontradiktornoj dinamici koju neoliberalizam povezan sa globalizacijom krije u sebi – brišu se stare društvene strukture i ostavlja praznina ideologije zasnovane isključivo na lažnom zadovoljstvu. Zbog toga je Aselj šizofrenična – u stalnom je kontaktu sa svojim prijateljima iz Nemačke preko smartfona, gleda holivudske filmove ali nema hrabrosti da izađe iz kaveza u koji su je zatvorili roditelji. Kirgistan nije Avganistan i žena ima mogućnosti da izabere sama sebi muškarca i da se suprotstavi odlukama porodice. Aselj to nije učinila. Možda je upravo za nju taj kavez neka vrsta utočišta od sveta koji je privlači, ali koji joj je na neki način stran; od univerzuma kojeg predstavlja nemački mladić koji je, kada je po prvi put stigao u Kirgistan na aerodrom Manas, na kom je tada bilo mnogo Herkul aviona Američkog ratnog vazduhoplovstva punih mrtvačkih sanduka iz Avganistana, izgledao kao Marsovac u sandalama, sa naočarima i sa veoma svetlim tenom (Dakle, ne sećaš se više onih prelepih jutara?). Čak ni Roza Otumbajeva, koju je slučajno upoznala u jednom kafeu glavnog grada, nije uspela da ubedi Aselj da napusti zemlju i završi studije inženjerstva u inostranstvu. Savremenom Kirgistanu su mnogo potrebniji stručni ljudi nego tihe i pokorne supruge.