Koje zemlje su uvele potpunu zabranu upotrebe plastičnih kesa ili naplatu istih? 1Foto: Shutterstock/ARIMAG

Početak 21. veka obeležile su globalne težnje ka postepenom ukidanju lakih plastičnih kesa, a sve kroz konvencije i zakone koji ograničavaju upotrebu istih. Dve najpopularnije metode postepenog ukidanja laganih plastičnih kesa su naplate za upotrebu istih i potpune zabrane.

Jednokratne plastične kese koje su se širom sveta koristile za kupovinu i koje se obično prave od plastike niske gustine, decenijama su tradicionalno besplatno davane kupcima od strane prodavnica prilikom kupovine robe.

Dugo su smatrane pogodnim, jeftinim i higijenskim načinom transporta kupljene robe. Ipak, problemi povezani sa plastičnim kesama uključuju korišćenje neobnovljivih resursa, kao što su sirova nafta, gas i ugalj, ali i poteškoće tokom odlaganja i uticaje na životnu sredinu, odnosno štetnost po prirodu.

Vlade širom sveta preduzele su mere za zabranu prodaje kesa, kako kroz naplaćivanje istih, tako i kroz uvođenje poreza za prodavnice koje ih prodaju.

Kako su zemlje sveta regulisale ovaj problem?

Prva koja je napravila korak u pozitivnom smeru je vlada Bagladeša, koja je 2002. godine uvela potpunu zabranu lakih plastičnih kesa. Između 2010. i 2019. godine, broj javnih politika namenjenih postepenom ukidanju plastičnih kesa se utrostručio.

Od 2022. godine, takve zabrane su uvedene u 94 zemlje, sa različitim stepenom primene, a 32 zemlje umesto toga nameću naknadu po kesi, pokazuju pojedina istraživanja. Zabrane i naknade za korišćenje kesa su takođe donele neke lokalne jurisdikcije kao što su pojedini okruzi i gradovi u zemljama koje nisu donele regulativu na nivou cele države.

Zemlje koje su uvele potpunu zabranu upotrebe plastičnih kesa su: Avganistan, Albanija, Andora, Antigva i Barbuda, Jermenija, Australija, Austrija, Azerbejdžan, Bahami, Bahrein, Bangladeš, Barbados, Belgija, Beliz, Benin, Butan, Bocvana, Burkina Faso, Burundi, Kamerun, Zelenortska Ostrva, Centralnoafrička Republika, Čile, Kina, Kolumbija, Komori, Kostarika, DR Kongo, Republika Kongo, Hrvatska, Džibuti, Dominika, Istočni Timor, Eritreja, Fidži, Francuska, Gabon, Gambija, Gruzija, Nemačka, Grenada, Gvatemala, Gvineja Bisao, Gvajana, Haiti, Island, Indija, Italija, Obala Slonovače, Jamajka, Kenija, Kiribati, Madakaskar, Maldivi, Mali, Malta, Maršalska Ostrva, Mauritanija, Mauricijus, Savezne Države Mikronezije, Moldavija, Monako, Mongolija, Maroko, Nauru, Nepal, Novi Zeland, Niger, Nigerija, Oman, Pakistan, Palau, Panama, Papua Nova Gvineja, Rumunija, Ruanda, Sent Vinsent i Grenadini, Samoa, San Marino, Senegal, Sejšeli, Severna Koreja, Južni Sudan, Sri Lanka, Tanzanija, Tajland, Togo, Tunis, Tuvalu, Uganda, Ukrajina, Urugvaj, Vanuatu, Vatikan, Jemen i Zimbabve.

Naknadu za svaku pojedinačnu kesu uvele su: Bosna i Hercegovina, Bugarska, Kambodža, Tajvan, Kipar, Češka, Danska, Ekvador, Estonija, Grčka, Mađarska, Irska, Izrael, Japan, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Mozambik, Holandija, Severna Makedonija, Peru, Poljska, Portugal, Srbija, Slovačka, Slovenija, Južna Afrika, Španija, Švedska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Uzbekistan.

Kada su u pitanju zabrane u pojedinim regionima države, one postoje u: Argentini, Boliviji, Brazilu, Kanadi, Čadu, Egiptu, Etiopiji, Hondurasu, Libanu, Meksiku, Mjanmaru, Namibiji, Somaliji, Sudanu, Filipinima, Indoneziji, Solomonovim Ostrvima, Sjedinjenim Američkim Državama. Maleziji.

Četiri zemlje ostavile su prostor za svojevoljno uvođenje naplaćivanja kesa, a to su Brunej, Finska, Norveška i Švajcarska, gde je samo u Ženevi na snazi potpuna zabrana od 2020. godine.

Kako stoji Srbija?

Zabrana korišćenja plastičnih kesa prema Odluci o uslovima korišćenja kesa za isporuku robe na mestu prodaje i usluga stupila je na snagu 1. januara 2020. godine.

„Trgovci su dužni da izbace iz upotrebe plastične kese na mestu prodaje, u svim maloprodajnim objektima, kao i u uslužnim i drugim delatnostima, na teritoriji grada Beograda, u cilju sprečavanja odnosno smanjenja stvaranja komunalnog otpada i usled njihove štetnosti po životnu sredinu“, stoji u pomenutom dokumentu.

Istovremeno sa smanjenjem laganih plastičnih kesa, prodavnice su uvele kese za višekratnu upotrebu.

Umesto plastičnih kesa trgovci u prodavnicama moraju da ponude potrošačima plastičnu kesu koja je biorazgradiva, a tada je preporučeno da cena bude povećana, što je u praksi i učinjeno, papirnu kesu ili torbu za kupovinu. Cene kesa kreću se od nekoliko dinara, do nekoliko desetina dinara, a torbe za kupovinu mogu da koštaju i više stotina dinara, u zavisnosti da li je u pitanju dezen sa natpisom prodavnice ili bez.

Pored toga, u pojedinim prodavnicama pojavile su se i posebne, “eko” kese za voće i povrće, koje je moguće koristiti više puta, koje se peru i koje pri merenju na vagi ne dodaju na težini. Cene ovakvih kesa različite su, ali kreću se od 70 do 100 dinara za dva komada. Ipak, pored toga, u upotrebi za voće i povrće ostale su plastične kese, izmenjenog sirovinskog sastava i obeležene kao biorazgradive, pa potrošači korićenjem istih najčeće “zaobilaze” zabrane i dodatnu naplatu.

Ipak, to što na njima piše da su „biorazgradive“, ne znači ono što bi trebalo. Naime, kako objašnjavaju pojedini aktivisti, „biorazgradive“ kese su takođe plastične kese kojima je samo dodat aditiv kako bi u prirodi uspele brže da se razgrade do najsitnijih delova. Iako je ne vidimo, plastika tada i dalje postoji, a u Srbiji još uvek ne postoje postrojenja koja bi mogla iste da recikliraju.

Zašto su kese problematične?

Kako su brojne studije pokazale, plastične kese izazivaju mnoge manje i veće ekološke probleme. Najopštiji problem sa plastičnim kesama je količina proizvedenog otpada. Mnoge plastične kese završavaju na ulicama i nakon toga zagađuju glavne izvore vode, reke i potoke.

Čak i kada se pravilno odlože, potrebno im je mnogo godina da se razgrade, stvarajući velike količine smeća tokom dugih vremenskih perioda. Nepropisno odbačene kese neretko je moguće pronaći i u okeanima, utičući na ekosistem morskih stvorenja.

Svetski fond za prirodu procenjuje da preko 100.000 kitova, foka i kornjača ugine svake godine kao rezultat jedenja ili zarobljavanja plastičnim kesama.

U jednoj od analiza UN procenjuje se da će do 2050. godine biti više plastike nego ribe u okeanima osim ako zemlje ne preduzmu hitne mere za promovisanje efikasne proizvodnje, upotrebe i upravljanja otpadom plastike tokom njihovog životnog ciklusa.

Takođe, utvrđeno je da plastične kese doprinose globalnom zagrevanju, što predstavlja jedan od gorućih problema u poslednjim decenijama. Nakon odlaganja, ako je izložena konstantnoj sunčevoj svetlosti, površina takve plastike proizvodi značajne količine dva gasa staklene bašte – metana i etilena.

Koje zemlje su uvele potpunu zabranu upotrebe plastičnih kesa ili naplatu istih? 2
Foto: Shutterstock/Rich Carey

Međutim, čak i na kopnu, stvaraju probleme za gotovo sve životinjske vrste. Dve osnovne vrste direktnog uticaja na domaće i divlje životinje su zaplitanje i gutanje istih. Plastične kese često progutaju životinje koje ne mogu da ih razlikuju od hrane. Kao rezultat, oni začepljuju svoja creva što dovodi do smrti od gladi.

U Indiji, prema pojedinim procenama, oko 20 krava ugine dnevno zbog gutanja plastičnih kesa i začepljenja njihovog digestivnog sistema. Takođe, veoma česta pojava širom Afrike jeste da se kanalizacioni i odvodni sistemi začepe vrećama koje izazivaju teške slučajeve malarije zbog povećane populacije komaraca koji žive na poplavljenim kanalizacijama.

Plastične kese bačene u Tihi okean mogu završiti u “Velikom pacifičkom đubretu”, a čak 80 odsto plastičnog otpada dolazi sa zemlje, dok ostalo dolazi sa naftnih platformi i brodova. U Kini je skovan termin „belo zagađenje“, kojim se opisuju lokalni i globalni efekte odbačenih plastičnih kesa na životnu sredinu.

Zašto reciklaža nije dovoljna?

Recikliranje plastičnih kesa može biti još jedan metod postepenog rešavanja problema. Međutim, samo 5 odsto plastičnih kesa stigne do postrojenja za reciklažu.

Čak i kada se kese donesu u postrojenja za reciklažu, one često izlete iz ovih kanti ili iz kamiona za reciklažu i završe kao otpad na ulicama.

Drugi problem sa reciklažom je da se različite kese prave od različitih, ali estetski sličnih, vrsta plastike. Kese mogu biti napravljene od bioplastike ili biorazgradive plastike, a ako se slučajno kombinuju sa ostalim sastojcima u kompost, bioplastika bi mogla da kontaminira biorazgradivi kompost.

Ove kese takođe mogu da zapuše opremu za reciklažu kada se pomešaju sa drugim vrstama plastike, što može biti skupo za popravku. Tako, na primer, troškovi popravki su zaokruženi na oko milion dolara godišnje u San Hozeu u Kaliforniji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.