Kada je 1915. godine Alfred Vegener izneo svoju teoriju o pomeranju kontinenata, stručnoj javnosti su bile potrebne decenije da je prihvate, a danas se po njemu zovu jedan čuveni institut, dve ugledne nagrade, krateri na Mesecu i Marsu i jedan asteroid. Vegener je u Berlinu studirao astronomiju, meteorologiju i fiziku. Pohađao je doktorske studije iz astronomije, ali ga je najviše privlačila meteorologija, kojoj se i posvetio u daljem naučnom radu. Već tokom studija profesori su zapazili njegov neobičan duh – smelo je iznosio teze koje su se, posle podrobnije analize, ispostavile kao tačne. Avanturističkog duha, četiri puta je organizovao ekspedicije na Grenland, gde je tokom prve ekspedicije, 1906. godine, njegov tim instalirao prvu meteorološku stanicu na tom području. Dometi njegovog naučnog rada na polju meteorologije nisu bili mali – priznat je kao jedan od najvećih stručnjaka za klimu svoga vremena. Već 1912. godine objavio je tri članka vezana za pomeranje kontinenata, a ubrzo posle toga otišao je na svoju drugu ekspediciju na Grenland. Politička situacija tog vremena se poprilično usložnjava, pa je Prvi svetski rat prekinuo Vegenerova istraživanja i on je završio na frontu. Na samom početku rata, dva puta je ranjavan. Kasnije, po dužnosti, Vegener je poslat da proučava istraživačke stanice u Nemačkoj, na Baltiku i na Balkanu. Uprkos ratnim dešavanjima, 1915. godine završava i objavljuje svoje najpoznatije delo – ”Poreklo kontinenata i okeana”. U tom istraživačkom radu on objedinjuje svoja znanja iz geofizike, geografije i geologije. Knjiga je štampana u malom tiražu i po objavljivanju nije imala veliku recepciju. Malo ljudi je imalo vremena da se u tom trenutku posveti studioznom čitanju naučnih radova. Kada se rat završio, Vegener se vratio izučavanju klimatskih promena, posebno se osvrnuvši na istorijsku komponentu. Od velike pomoći mu je bila saradnja sa Milutinom Milankovićem.

Tek 1922. godine Vegener objavljuje treće, dopunjeno izdanje ”Porekla kontinenata i okeana”. Ovog puta se stručna javnost ozbiljnije pozabavila čitanjem tog dela, ali kritike su bile mahom negativne. Četiri godine kasnije, u Njujorku je predstavio svoju tezu o pomeranju kontinenata, ali naučnici je opet nisu gledali blagonaklono. Nekoliko godina kasnije, Vegener je otišao na svoju poslednju ekspediciju na Grenland, sa koje se nikad nije vratio. Poginuo je izgubivši se u snegu na putu do svog kampa. Ideje koje je Alfred Vegener izneo u svojoj teoriji o pomeranju kontinenata u potpunosti su prihvaćene tek šezdesetih godina dvadesetog veka. Tek tada su naučnici imali dovoljno dokaza da potvrde njegovu tezu o prakontinentu kao jednoj celini koja se odvojila na današnje kontinente. Njegovi savremenici nisu imali dovoljno sluha i razumevanja da razmotre njegove tvrdnje. Smelost koju je posedovao Vegenerov istraživački duh sigurno je doprinela objavljivanju teze o kontinentalnim pomeranjima. Kratkog životnog veka, on nije doživeo da vidi prave rezultate svog rada. Kako to često bude sa najvećim vizionarima, sve počasti i priznanja njegovo delo je dobilo dosta kasno.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs