Kolika je šansa da vas ubije otpad iz svemira? 1Foto: Shutterstock

Šansa da nekoga ubije svemirski otpad koji pada sa neba može izgledati kao smešno mala. Na kraju krajeva, još niko nije preminuo u takvoj nesreći, iako je bilo slučajeva povreda i materijalne štete.

Ali s obzirom na to da lansiramo sve veći broj satelita, raketa i sondi u svemir, da li treba da počnemo ozbiljnije da shvatamo ovaj rizik?

Nova studija, objavljena u Nature Astronomi, procenila je mogućnost stradanja od padajućih delova rakete u narednih deset godina.

Svakog minuta svakog dana, krhotine padaju na nas iz svemira  to je opasnost koje gotovo uopšte nismo svesni. Mikroskopske čestice sa asteroida i kometa lutaju kroz atmosferu da bi se neprimećeno spustile na površinu Zemlje  dodajući oko 40.000 tona prašine svake godine, piše portal Sajens Alert.

Iako ovo nije problem za nas, takvi ostaci mogu oštetiti svemirske letelice, kao što je nedavno objavljeno za svemirski teleskop Džejms Veb. Povremeno, veći uzorak stigne kao meteorit, a možda jednom na svakih 100 godina, telo od nekoliko desetina metara u prečniku uspe da prođe kroz atmosferu i iskopa krater u površini zemlje.

I, na sreću veoma retko, objekti veličine kilometra mogu da dođu na površinu, uzrokujući smrt i uništenje, što pokazuje nedostatak dinosaurusa koji su nekada lutali Zemljom. Ovo su primeri prirodnog svemirskog otpada, čiji je nekontrolisani dolazak nepredvidiv i rasprostranjen manje-više ravnomerno širom zemaljske kugle.

Nova studija je, međutim, istraživala nekontrolisani dolazak veštačkih svemirskih ostataka, kao što su istrošene raketne faze, i ostali ostaci lansiranja raketa i satelita.

Koristeći matematičko modeliranje nagiba i orbita delova raketa u svemiru i gustinu naseljenosti ispod njih, satelitske podatke skupljene u poslednjih 30 godina, autori su procenili gde raketni ostaci i drugi komadi svemirskog otpada mogu da završe kada padnu na Zemlju. .

Otkrili su da u narednoj deceniji postoji mali, ali značajan rizik od ponovnog ulaska ovih delova u atmosferu. Ali verovatnije je da će se to desiti na južnim geografskim širinama nego na severnim.

U stvari, studija je procijenila da je otprilike tri puta veća vjerovatnoća da će raketna tela sleteti na geografsku širinu Džakarte u Indoneziji, Dake u Bangladešu ili Lagosa u Nigeriji nego u Njujorku u SAD, Pekingu u Kini ili Moskvi u Rusiji .

Autori su takođe izračunali „očekivanje žrtava“ – rizik po ljudski život – tokom naredne decenije kao rezultat nekontrolisanog ponovnog ulaska raketnog otpada. Pod pretpostavkom da svaki ponovni ulazak širi smrtonosne ostatke na površinu od deset kvadratnih metara, otkrili su da postoji 10 posto šanse da će biti jedna ili više žrtava u proseku u narednoj deceniji.

Do danas se smatralo da je mogućnost da krhotine sa satelita i raketa izazovu štetu na površini Zemlje (ili u atmosferi i vazdušnom saobraćaju) zanemarljiva.

Većina studija ovakvog svemirskog otpada fokusirala se na rizik koji u orbiti stvaraju ugašeni sateliti koji bi mogli ometati bezbedan rad funkcionalnih satelita. Neiskorišćeno gorivo i baterije takođe dovode do eksplozija u orbiti koje stvaraju dodatni otpad.

Ali kako se broj lansiranih raketa povećava, i prelazi iz državnih u privatna preduzeća, vrlo je verovatno da će se broj nesreća, kako u svemiru tako i na Zemlji, kao što je onaj koji je usledio nakon lansiranja kineskog Dugog marša 5b, takođe povećati.

Nova studija upozorava da je cifra od 10 odsto stoga konzervativna procena.

Šta možemo učiniti povodom toga?

Postoji niz tehnologija koje u potpunosti omogućavaju kontrolu ponovnog ulaska krhotina u atmosferu, ali su skupe za implementaciju. Na primer, svemirska letelica se može „pasivirati“, pri čemu se neiskorišćena energija (kao što su gorivo ili baterije) troši, a ne skladišti kada se završi životni vek letelice.

Izbor orbite za satelit takođe može smanjiti šansu za stvaranje otpada. Ugašeni satelit se može programirati da se kreće u nisku Zemljinu orbitu, gde će izgoreti.

Postoje i pokušaji lansiranja raketa za višekratnu upotrebu što je, na primer, Spejs Eks demonstrirao a Blu Oridžin tek razvija. Ove rakete stvaraju mnogo manje otpadaka, iako će ih biti od boje i metalnih strugotina, dok se vraćaju na Zemlju na kontrolisan način.

Mnoge agencije ozbiljno shvataju rizik. Evropska svemirska agencija planira misiju u kojoj će pokušati da uhvati i ukloni svemirski otpad pomoću robota sa četiri ruke. UN su, preko svoje Kancelarije za svemirska pitanja, 2010. godine izdale set Smernica za ublažavanje kosmičkog otpada, koji je pojačan 2018. godine.

Međutim, kako ističu autori nove studije, ovo su smernice, a ne međunarodno pravo, i ne daju specifičnosti o tome kako aktivnosti ublažavanja treba da se implementira ili kontroliše.

Studija tvrdi da bi napredne tehnologije i promišljeniji dizajn misije smanjili stopu nekontrolisanog ponovnog ulaska u atmosferu ostataka svemirskih letelica, smanjujući rizik od opasnosti širom sveta. U njemu se navodi da „nekontrolisani ponovni ulasci raketnih tela predstavljaju problem kolektivne akcije; rešenja postoje, ali svaka država koja ih lansira mora da ih usvoji“.

Zahtjev da vlade deluju zajedno nije bez presedana, kao što pokazuje sporazum o zabrani hemikalija koje uništavaju ozonski omotač hlorofluorougljenika.

Ali, na žalost, ovakva akcija obično zahteva veliki događaj sa značajnim posledicama po severnu hemisferu pre nego što se nešto preduzme. A promene međunarodnih protokola i konvencija zahtevaju vreme.

Za pet godina biće 70 godina od lansiranja prvog satelita u svemir. Bilo bi prikladno obeležavanje tog događaja kada bi se mogao obeležiti ojačanim i obaveznim međunarodnim sporazumom o svemirskom otpadu, koji su ratifikovale sve države UN. Na kraju, sve nacije bi imale koristi od takvog sporazuma.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.