Penang, Malezija: Ostrvo i hram zmija

Bilo je toliko obraslo da nije mogao mrdnuti dalje od obale.

Nemajući dovoljno ljudi da raskrči zelenilo, u najgušće delove prašume kapetan je iz topa – ispaljivao pregršt srebrnjaka. Trčeći i grabeći se za njih, domoroci su završili posao i nesvesno pravili prolaze. Priča zvuči gotovo neverovatno.

Ulazimo u Džordžtaun, najveći grad tipično engleske arhitekture. Svuda se prostiru beskrajni travnjaci sa terenima za golf.

„Dobro došli u najlepše letovalište Malezije!“, rekli su domaćini i potrudili se da nam kratki predah sa kupanjem u Indijskom okeanu ostane u sećanju zauvek… Naglasili su neka od pravila kojih smo se morali pridržavati. Zabranjeno je kupanje u toplesu, za takav prekršaj predviđa se kazna zatvora u trajanju od godinu dana (kupali smo se u jednodelnim kostimima – za svaki slučaj!).

Održavanje čistoće je neprikosnoveno i za prestupnike su predviđene visoke novčane kazne, a posedovanje droge automatski povlači smrtnu kaznu!

Jutro pred odlazak na aerodrom bilo je vlažno i puno senki.

Ispraća nas topli vetar s mora i plamteći cvetovi hibiskusovog drveća.

Na kraju grada naš autobus skrete u bočnu uličicu i zaustavi se uz strmo stepenište. Malajski vodič nam se obratio preko mikrofona: „Za vas imamo još jednu znamenitost koju smo ostavili za kraj putovanja. Saslušajte me pažljivo… Ko ima slabije živce, ko je plašljiv i ne voli iznenađenja – neka NE IDE!“

Poslednje reči zagolicaše pažnju i nas nekoliko hrabrih (ili radoznalih), krenusmo.

Isprati nas burna reakcija naših saputnika koji su svi uglas nešto govorili. Kad se strmim stepenicama popesmo na plato, ispred nas se ukaza omanji i tipično istočnjački hram sa dva ulaza.

Ubrzo se nađosmo u polumračnoj prostoriji.

Bio je dovoljan samo jedan pogled da bismo zaključili o čemu je reč.

Namestih kameru na rame i udahnuh 2-3 puta vazduh.

Pošto Petar svoje ruke položi na moja ramena – započinjem snimanje i priču…

Ovaj hram nema ni istorijsku niti bilo kakvu drugu vrednost, a ipak je najjedinstveniji hram na svetu.

Ovo je hram živih, otrovnih zmija koje su tu nastanjene godinama.

Narod ih svakodnevno posećuje i donosi im hranu.

Zelene boje, uske, neke dugačke i do metar, nalaze se na svim mestima hrama.

Upletene oko svećnjaka, sklupčane na oltaru, ispod stola, između upaljenih štapića, uz stolicu, na stolici, ispod nje… Polako prilazeći gledam kroz objektiv kamere i upravo snimam jednu malo živahniju kako se namešta na pozlaćeni ram…

Stisak Petrove ruke se naglo pojačao i od njegovog panično izgovorenog „PAZI!“, istog časa sam oznojila i paralisala od straha.

Zaustavljena u položaju voštane figure, prestadoh disati…

Gde je, munjevito mislim – da li je ispred moje noge, ruke ili iznad glave? Prođe večnost dok otvaram oko koje nije uz kameru… „Pazi!“, sada me smirenijim glasom obaveštava Petar, „Upravo su ti japanski turisti ‘ušli’ u objektiv… prošli su, možeš nastaviti.“

Silazeći niz stepenice razmišljam o pojavi koju još niko od naučnika nije uspeo da odgonetne. Dakle, za vreme svetkovine (a to je jedan dan u godini), zmije iz okoline grada – neznano kojim putem – dođu u ovaj hram, budu 24 sata, a potom odlaze; ostanu samo ove koje u njemu žive!