Jer, to je prevoz koji retko posećuju kontrolori karata, a omladina redovno ustaje deci i starijima, u pauzi bučnih razgovora tipa: „Hej, brate, video sam te na gej-paradi. Tačno, bio sam brate, nosio sam štanglu… O, bože, ja se nikada neću udati, sem možda za Mašketa, vođu grobara. Jao, koliko sam ja tog dečka smorila.“

Koloritu reči u jeku kampanje za lokalne izbore doprinosi šampionski i Jagodinac Dragan Marković Palma obilaskom batajničke pijace i obećanjem da će farmere iz Batajnice voditi u Beč i druge evropske gradove na stručna usavršavanja. „Plaćate tezgu tri i po hiljade dinara, e kad mi dođemo na vlast, biće dve i po hiljade i onda će ova majica moći da se spusti sa 500 dinara na 400, i dobro svima“, obećava Palma.

Ipak, Batajnica nije samo „suburbia“ – predgrađe sa mladim stanovništvom zbog jeftinijih nekretnina, farmama i ravnim ulicama, koje naseljavaju ljudi mahom krajiško-hercegovačkog porekla. Prema enciklopedijskim podacima, „Bataja“ nije nastala kao puko selo u Sremu nazvano „blatajnica“ iz koga je otpalo „l“, nego kao vojno naselje u 16. ili 18. veku. Osnovao ga je, navodno, mađarski grof Bataj, pa je po njemu i dobilo ime, ili od francuske reči la bataille, što znači bitka. Izgradili su ga ratni graničari Habsburškog carstva – Srbi i Hrvati. O takvoj tradiciji svedoči i vojni aerodrom u Batajnici, sedište vazduhoplovnih snaga Srbije, ali i baza specijalnih policijskih jedinica upletena u mračnu istoriju kraja 20. veka.

U korak sa trećim milenijumom Batajnica je zarobljeno vojvođansko seoce okruženo industrijskom zonom i brzo rastućim stambenim delovima. Tako ima Šangajsku ulicu, privatni sportski centar, gde se uči plivanje i tenis, ali i sitne radnje koji prodaju najbolje „etno-pečenje“. Batajničani i građani okolnih naselja redovno neguju duh folklora, žetve i mobe, koji su postali nalik mešavini „folk Vudstoka“, luna-parkova i vašara za izlaganje proizvoda vezanih za nacionalnu istoriju. Slavnu i nikad poraženu.