Bunjevačka tarana, foto: J. PatarčićBrašno i sveža jaja. To je sve što vam je potrebno od sastojaka da biste napravili taranu – grumenčiće zlatnog testa koji se u svakoj bunjevačkoj kući koja drži do sebe ručno izrađuju, na ponos vrednih domaćica.
Baš takva je kuća Ivanke Tumbas iz Kaponje, malog mesta nadomak Subotice, koja osim što pravi svoju taranu godinama izlaže i kuva na “Festivalu bunjevački ila”, za koju je bila i nagrađena.
Na pragu nas dočekuje u tradicionalnoj bunjevačkoj nošnji, zajedno sa unukom Sanjom Gršić, koja joj od malena pravi društvo u kuhinji.
Odmah nam skreću pažnju da se tarana ne može napraviti za sat-dva, već da je to posao koji zahteva vreme i vešte ruke.
“Ima tu mnogo posla i taranu nije vredelo započinjati ako se neće praviti velika količina. Nekada smo znale da pravimo od pet kila brašna i 45 jaja, pa imamo tarane za celu zimu, a tada je bilo i više sveta u kući”, priča nam Ivanka.
Za današnje standarde Ivanka kaže da je dovoljno devet jaja i kilogram brašna, od čega se na kraju dobije oko 1,2 kilograma tarane.
Pravljenje započinje lupanjem jaja, koja se potom umute viljuškom i posole po ukusu.
“Nakon toga treba dobro prosejati brašno”, naglašava Ivana dok kroz sito lagano seje brašno.
Tek tada počinje pravi posao, ističe naša domaćića, jer se u brašno polako dodaju umućena jaja, koja se potom rukama sjedinjuju u testo.
“Ovo je teško. Tu su potrebne jake ruke da mogu lepo ugnječiti smesu”, ističe Ivanka.
Zbog toga joj u pomoć pritiče unuka Sanja, koja nastavlja da “zakuvava” testo do savršenstva.
“Počela sam kao vrlo mala sa bakom da kuvam”, kaže Sanja, kojoj je baka, kao i njenoj majci, prenela umeće pravljenja tarane.
Kada se testo pretvori u homogenu smesu zlatne boje, tada naše sagovornice iznose na sto dva velika sita, jedno sa krupnom, a drugo sa sitnom rešetkom, postavljajući ih na bele platnene krpe.
“Testo se prvo kroz krupno sito rukom probija da bi dobilo oblik tarane i ono što je ispalo, prebacuje u sitnije sito, koje se samo blago udari da iz njega ispadnu najsitniji komadići”, nastavlja Ivanka da nam pokazuje kako nastaje tarana.
A najsitniji komadići se vraćaju u sud sa testom i iznova sjedinjuju da bi ponovo prošli kroz sito.
“To ide tako u krug dok se testo u potpunosti ne potroši, a gotovo se nikad ne potroši. Zato pravljenje tarane traje dugo”, kaže kroz smeh Sanja.
Dok testo pretvaraju u grumečiće, Ivanka se priseća kako se nekada tarana pravila isključivo leti i to tako da oko ovog posla okupi celu porodicu na salašu.
Svaka žena je imala svoj zadatak, a smesa se pravila u velikom drvenom sudu odakle je izlazilo i do 30 kilograma tarane.
“Jedna je mutila jaja, druga sejala brašno, treća zakuvavala testo, sledeća sejala kroz krupnu, a poslednja kroz sitnu rešetku. Sve je to bilo poređano po stolovima, tako da smo jedna uz drugu i kako jedna završi svoj deo posla, tako druga preuzima. Tu je sve teško, treba snaga i zato je lakše kad nas ima više”, objašnjava nam Ivanka.
Kad je cela smesa potrošena, tek napravljena tarana se iznosi u dvorište da se nedelju dana suši na suncu, nakon čega se pakuje u krpene džakove i tako čuva dok ne zatreba za kuvanje.
“Tarana se obično kuvala baš sredom, zato što se u nedelju jelo meso, pa je onda na redu bilo nešto čorbasto. Tada nije bilo kao danas, da se meso jede svaki dan, nego su to bila jednostavna jela od onoga što je svako imao u kući”, predočava Ivanka.
Svaka kuća imala je luk, mast, vodu i začine, što je bilo dovoljno da se skuva jednostavno, a opet ukusno jelo sa taranom.
Mere, kako kaže Ivanka, ne postoje, već sve zavisi od broja osoba za koje se jelo priprema.
“Prvo se nasecka luk i proprži na masti. Onda se doda tarana, otpilike koliko se zagrabi šakom i malčice se proprži. Na to se sipa vode onoliko za koliko osoba se kuva i stavljaju se začini, so, biber i obavezno slatka crvena paprika. To se ostavi da se kuva najmanje pola sata, jer tarana naraste u vodi i bude lepa krupna”, objašnjava Ivanka.
Na kraju se dodaje i kobasica, ili divenica kako kaže naša domaćica, koja je ovo jednostavno jelo pretvarala u jaku hranu za radnike.
“Pre se radilo na polju od jutra do mraka i potrebna je bila hrana koja će ih držati ceo dan. Najlepši deo svega ovoga je bio kada se okupe cele familije, pa mi postavimo stolove u dvorištu i zajedno jedemo taranu ”, zaključuje Ivanka.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
