Nisam više imao novca da išta kupim. Zato sam prosto razgledao prodavce.
Razmišljao sam o tome kako se ovi burjatski momci bude ujutro, žvaću travu umesto pranja zuba i izlaze da prave biznis. Slažu preko izlizane automobilske gume pivo, jagode i dimljene omule.
Dok nema kupaca, momak maše rukom: rasteruje insekte iz tajge. Dvadeset osam hiljada zamaha i jasno ti je da kupaca ni danas neće biti. Pivo i omul odlaze u frižider, a prodavac na spavanje.
U pauzama između trgovanja on nalazi sebi ženu, stavlja veštačke zube, gleda kako tajga gori i ponovo izrasta iz pepela… jezikom prelazi preko svojih zubnih proteza.
NJegova žena koja liči na poljoprivrednu alatku posivelu od vremena bez žurbe mu rađa decu. Spavaju nikada se ne ljubeći. Proći će neko vreme i flaša piva, zajedno s definitivno sasušenim omulom, prelazi njegovoj deci, kao porodični biznis.
Ja u Peterburgu… a urednici u Moskvi… živimo otprilike isto. Samo nam se stalno čini da je u flaši koju prodajemo zatvoren džin.
Onda su se iznad drveća ukazali krovovi gradskih kuća, a još dalje – zelena reka Angara.
Ulazili smo u Irkutsk.
Leto je već prošlo, a kiše još nisu počele. Takvo je vreme. Stvoreno za šetnju. Tog dana odlučio je da sve treba da se desi baš danas i krenuo u šetnju u Pavlovsk. S devojkom koja je trebalo da postane njegova žena.
Na Vitebskoj železničkoj stanici perone je pokrivala gvozdena nadstrešnica, ogromna kao fudbalski teren. Na njoj je bilo mnogo nitni. U američkim filmovima tridesetih godina tako prikazuju povratak heroja iz rata. On ide pustim peronom, u susret mu trči devojka, lupkanje njenih potpetica odzvanja stanicom i svi plaču od nežnosti.
U vagonu je preko puta nas sedelo dvoje gluvonemih. Razgovor pred njima delovao bi kao kršenje normi lepog ponašanja. Stakla su bila prljava, izgrebana. Gledajući kroz njih Peterburg, hteo sam da ga što pre napustimo.
U Pavlovsku su na peronu stajale devojke. Razume se, bile su vulgarne… sve – s kratkim šiškicama. Od peterburških analoga lepotice su bile svetlosnim godinama daleko.
Bio je to tako tihi, spokojni gradić da su čak i na autobuske stanice ljudi izlazili samo da popričaju o vremenu. Pavlovske bakice su sve do jedne nosile rukavice i govorile ne „Hvala“ nego „Blagodarim“. Lokalni muškarci imali su oštre Adamove jabučice na preplanulim vratovima. Muškarci nisu shvatali zašto iz Peterburga kod njih dolaze gradski mangupi.
Nije se sećao zašto je trebalo da se razgovara baš u Pavlovsku. Možda je stvar u tome koliko je ovde lepo u jesen.
Prešli su asfaltirani put, platili kartu i ušli na teritoriju porodičnog imanja prćastog imperatora Pavla I Petroviča.
Bilo je pusto i tužno. Možda su tog dana oni bili jedini posetioci ruskog Versaja. Nebo je bilo ogromno. A da ne opisujem dalje?
Iz knjige „mASIAfucker, prevod Natalija Nenezić, izdavač: Arhipelag
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
