SAD (6): Masovno gledanje televizije

Robert Kenedi je jednom rekao da američko dete u mladosti ima tri merila: kuću, školu i crkvu. Pedesetih godina u to je uključen još jedan faktor: televizija.

U Sag Harboru 1941. godine gotovo niko nije gledao televiziju.

Ona nekolicina koji su gledali imali su šta da vide 1. jula: njujorška TV stanica WNBT- TV prekinula je redovni program i 60 sekundi je pustila da se vidi kako neki sat mirno otkucava. Bulova! Iz „njihove“ Bulovine fabrike u Sag Harboru! Minut kasnije slika se promenila. To je sve. Bila je to prva komercijalna TV reklama na svetu.

U celoj zemlji je 1947. godine bilo svega 44.000 televizora. Emisije su mogle da budu samo lokalne. Ali su pristigle nove tehnike, nastale su naci-onalne mreže, a onda se već sve odvijalo munjevitom brzinom.

Političke reklame pojavile su se prvi put kad je 1952. godine, za vreme svoje predizborne kampanje, Ajzenhauer lansirao seriju spotova od jednog minuta pro- tiv svog protivnika Adleja Stivensona.

Bilo je prilično kritičara koji su to smatrali nedostojnim – predsedničko mesto prodavati kao zobene pahuljice.

Ajzenhauer je pobedio. Stivenson, kao vođa demokratske stranke koji je 1952. kao i 1956. vodio uzaludnu kampanju protiv Ajzenhauera bio je i dalje veoma omiljen kod intelektualnih pristalica upravo zato što je odbijao da kapitulira pred modernom tehnikom.

Stajnbek je bio veliki Stivensonov prijatelj i ponekad je čak pisao govore za njega. On i njegovi duhovni sledbenici smatrali su kampanju iz 1952. godine kao poslednju vitešku borbu, poslednje oživljavanje starinskog podrazumevanja, dok su novi politički oblici već bacali svoju senku.

Televizija je 1953. proterala radio: u Americi je prosečno bilo više televizora nego radio-aparata.

Jedna emisija, Šou Eda Salivena, privukla je preko 50 miliona gledalaca. Soap opere, takozvane sapunice, svakodnevne razvučene porodične drame, često prekidane reklamama sapunskih fabrikanata zbog domaćica koje su gledale program, sve češće su bile teme razgovora.

Dejvid Halberstam opisuje kako bi mladi gledalac – verovatno i on sam – bio fasciniran činjenicom kad u takvoj nekoj seriji dete za kaznu bude „poslato gore“. U tom trenutku i sam je mogao samo da sanja o kući u kojoj je postojalo to „gore“, a da ne govorimo o sopstvenoj sobi. Ali to je bila poruka svake soap opere iznova: „Sutra ćemo i mi moći tako da živimo.“

To masovno gledanje televizije imalo je po Amerikance i manje poželjnih učinaka. Statistika iz tih godina pokazuje jasnu pukotinu: Amerikanci su manje čitali, manje učestvovali u dobrovoljnom radu, udebljali su se, ostajali više kod kuće. Dom i pojedinačan porodični život zauzeli su središnje mesto nauštrb javnom životu.

Iz knjige „U Americi: Putovanje sa Džonom Stajnbekom“, s holandskog prevela Ivana Šćepanović, izdavač: Heliks