Homo i nomo

Vladislava Gordić Petković Različite vrste strahova haraju Srbijom: čini se da je „Rečnik straha“ (o kome smo nedavno pisali) zapreminom premali da bi poslužio kao nužni smeštaj ropotarnici svih naših fobija, panika, mini-ludila, tripova.
Ova ovdašnja izbezumljeno prozivana tranzicija jeste ili univerzalan izgovor tromih, ili efikasan okidač smorenih – kako god odlučimo da je posmatramo, ne možemo pogrešiti. Mitska čudovišta poput privatizacije i akreditacije valjaju se našim prostorima. Izazivaju strah, strepnju i užas koji se mogu porediti samo sa mrzovoljom i gnušanjem koje budi jektičava predizborna kampanja u kojoj je isuviše primera blage histerije i opake letargije.
No

fobija od nekompetencije nikako da se pojavi u masovnom obliku. Preplašeni i skromni još su joj jedino podložni. Dočim, čudnoglavi srpski političari dohvataju se i pitanja seksualnog opredeljenja kao mogućeg žarišta novih glasova (odobravanja). Ne treba im opraštati, jer znaju šta rade.
Gej-strejt alijansa i CESID su u analizi nedavno provedene ankete došli do rezultata da dvotrećinska Srbija sklonost istom polu smatra za bolest. Po ovom istraživanju sudeći, većina je spremna da toleriše gej osobe otprilike onoliko koliko može da toleriše hendikepirane: i jedni i drugi smeju da postoje taman onoliko koliko se ne vide. Anonimnost, skrivanje, margina i pasivnost – sve to se očekuje od onih koji su drugačiji od samoproglašenih „normalaca“.
Literatura je ponovo odlična u imitiranju života. Naime, u domaćoj i prevodnoj književnosti gej teme i scene ignorišu se u potpunosti. Ćutanje, dakako, nije odobravanje već prikrivanje. Neprirodno je, ali prećutno prihvaćeno, da se Drugim u srpskoj književnosti i društvu bavi samo „Beton“; možda baš stoga rečeni podlistak izaziva paniku na srpskom Olimpu, jaku i nemu. Betonofobija je malo strah od tuđe prejake reči, malo strepnja od sopstvene slabe petlje da se bilo šta kaže.
Problem odnosa prema homoseksualnosti može da se postavi i na sledeći način đavoljeg advokata: možda je tiha odbojnost prema „seksualno različitima“ manje licemeran stav od blagonaklonosti koja se sistematski indukuje kako bi gej, lezbo, bi i trans postali dobra tržišna grupa. Veza erotike i ekonomije svakako je simptomatična i stoga što je jedna od retkih blagonaklonih partija upravo ona koja se rodila iz ekspertske pene. No četrdeset posto anketiranih odreklo bi ljubav partiji za koju obično glasaju ukoliko bi ista počela da govori o pravima homoseksualaca. Tek je osam posto spremno da odobri održavanje gej parade (!) i prihvati je kao legitiman način borbe za prava na alternativno seksualno opredeljenje. Više od trećine populacije trebalo bi da je, sudeći po ovoj anketi, negativno raspoloženo prema homoseksualnosti. Tako baš i ne čudi što je „queeria“ više blog nego institucija sistema: Internet je uvek blagonaklon prema odbacivanim, ponižavanim i zlostavljanim, bar u onim sve ređim trenucima kad zaboravi koliko je komercijalno i većinski orijentisan.
A strah većine, i te kako verbalizovan, sada se zove malo drugačije. Na sajtu thisislondon.co.uk, na Veb blogu uk.gizmodo.co.uk, u listu „Indipendent“, u svim onlajn i oflajn medijima dominantna tema bila je prošle nedelje ne homo- već – nomofobija. U pitanju je strah da ćete ostati bez svog mobilnog telefona – bez uređaja, impulsa ili dometa. Tvrdi se da je u pitanju kuga našeg vremena. Uz odlazak zubaru i ulazak u brak, „no mobile phobia“ je, navodno, najveći izvor stresa.