Novinarska udruženja saglasna su da je sloboda medija u Srbiji ugrožena, da je nazadovala i da se takav trend nastavlja, a da nema znakova da država pokušava da ga zaustavi. Naravno, mnogi se rečima bore i zalažu, ali na „terenu“ nema rezultata. Novinari su nedavno i zakonski dobili zaštitu kao službena lica, pa bi tako trebalo da su pooštrene i kazne protiv napadača na medijske radnike.

Nedavni napad na novinara nedeljnika Vreme Teofila Pančića, ali i upad policije u redakciju Republike, bez obrazloženja, poslednji su primeri gušenja slobode javne reči. I to deset godina od demokratskih promena. Tri ubistva novinara još su nerešena, a prošle su već godine.

Na svu muku, u Srbiji se usvaja Zakon o elektronskim komunikacijama, koji nalaže da bezbednosne službe mogu da prisluškuju i imaju uvid u elektronsku komunikaciju svakog građanina, bez sudskog ovlašćenja. Stručna javnost oštro se usprotivila ovim odredbama, jer dodatno prete slobodi izražavanja u Srbiji. Pri tom, na taj način izvori novinara, oni anonimni iliti insajderi, bili bi nezaštićeni. Zaštitnik građana najavio je da će zatražiti od Ustavnog suda da se izjasni o ustavnosti ovog akta.

Da li će, međutim, proći mnogo vremena i bura u javnosti dok se sud ne izjasni o njemu, kao što je bio slučaj sa izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju? Ove izmene predstavljale su opasnost po slobodu medija u Srbiji, ali nisu primenjivane. I neće ni biti, jer je skoro godinu dana od usvajanja taj zakon proglašen neustavnim, odnosno većina njegovih odredbi. Ova vest dočekana je kao pozitivna u medijskoj sferi, ali je skoro preslikan slučaj sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Sve je ostalo isto, ali se bar ispostavilo da su novinari, ipak, bili u pravu.

Sloboda medija i izražavanja, kao i nezavisnost novinara, jedan je od osnovnih preduslova demokratije, pa se zato možemo s pravom zapitati ima li prave demokratije u Srbiji na početku 21. veka.