Palanačka pakost

Đorđevićev tekst vrvi svakojakim komesarskim dociranjima, kao što je nesuvislo spominjanje svetoga Kiprijana Kartagenskog kao „danas svakako prevaziđenog“ (od koga to? – osim ako ne od palanačkog politikanta Mirka Đorđevića?). Pa dalje, komunistička lagarija o Nikolajevom „ljotićevstvu“ (nedavno proučeni nemačko-udbaški dosije vladike Nikolaja govori sasvim suprotno: Nikolaj nije bio „ljotićevski ideolog“); te da je bio „čovek mržnje“, što veliki Nikolaj nikada nije bio.

Sledi klevetničko tvrđenje da je Justin bio „na čelu takozvane tajne komisije“ Nedića i njegovog ministra Jonića, a zna se da je Justin jedva, zbog protivljenja nemačkog okupatora, poslednji vraćen na svoj fakultet i da je sve vreme bio podozrevan od vlasti pod okupacijom i posle okupacije (ime Dušana Glumca M. Đ. navodi u iskrivljenom svetlu), kao što se takođe zna da Justinov predlog o odnosima Crkve i države (objavili smo ga) nije primljen na ravnogorskom kongresu u selu Ba, jer je Justin oduvek bio za slobodu Crkve naspram svake države.

Sledeća mu je laž kako je Nikolaj „pobegao iz Jugoslavije“, a zna se da je bio odveden u nemački logor Dahau, da bi potom od Titovog komunističkog režima bio proglašen za „državnog neprijatelja broj jedan“ (slika s tim natpisom bila je istaknuta u Narodnom muzeju u Beogradu). Sledi neznalačka tvrdnja kako je „komisija Univerziteta na Oksfordu“ odbacila Justinovu „doktorsku tezu“ o Dostojevskom, a Justin je tada studirao u vanuniverzitetskoj seminariji za srpske izbegle studente, pa je zato 1921. godine išao u Atinu da stekne univerzitetsku diplomu, sa kojom je potom mogao da piše i brani doktorat u Atini; pa diletantska teza da „još niko nije analizirao koliko Justin kao dogmatičar duguje famoznom Antoniju Hrapovickom“, a pojma nema o temeljnoj studiji dr Bogdana Lubardića o odnosu Justina i ruske filosofske i bogoslovske tradicije; te kako Justin „deluje antiistorično i staromodno“!

I još gluplje tvrđenje – kako je Justin smatran „samo primerom školskog bogoslovlja“, a istina je sasvim obrnuta, što svedoči ogroman Justinov uticaj širom pravoslavnog sveta upravo zbog njegove neopatrističke sinteze, sasvim suprotne „školskom bogoslovlju“, koje, mada diletantski, baš zastupa, jer jedino to donekle poznaje veleučeni sveznalica Mirko Đorđević.

Neverovatna je pretencioznost ovog diletantskog „verskog analitičara“ kad izriče sudove kao što su „višak svetaca i svetitelja“ ili to je „čin kanonizacije čisto političke prirode i ništa dobro nije doneo ni Crkvi ni državi Srbiji“(!) – jer je jedino M. Đ. pozvan da oceni i proceni šta je „dobro“ za Srbe i Srbiju. Da pomenemo i Đorđevićevu učmalost i zaostalost u praćenju kritičkog objavljivanja i prevođenja na svetske jezike sabranih dela oca Justina. Jer, da nije tako, on bi pogledao, makar i letimice, 20. tom Justinovih Dela, kao i najnovije izdanje Justinovih „Zapisa o ekumenizmu“, gde se Justin – za razliku od uskog konzervativca Artemija – pokazuje kao teolog i prorok bogočovečanskog ekumenizma koji obuhvata sve što je logosno, saborno, svečovečansko, jer je po njemu „ekumenizam suština Crkve“.

Đorđević nema pojma kako je pravoslavni i hrišćanski svet odavno prihvatio Oca Justina kao svetitelja i teologa vaseljenskog značaja (uskoro će biti međunarodni simposion o njemu u Južnoj Italiji), a Srpska Crkva ga već nekoliko decenija slavi kao takvoga – dakle, i pre ovog sabornog unošenja u diptihe svetih (što se pogrešno zove „kanonizacija“).

Da završimo rečima samog Đorđevića, vraćenim u njegov kontekst: vreme je, zaista, da imamo razumnije i razboritije „verske analitičare“, a ne samozvane i samonadmene „palanačko-političke“ komesare „za verska pitanja“.

Tekst je preuzet sa sajta Srpske pravoslavne crkve

Episkop Atanasije (Jevtić)