Samozvano liderstvo Srbije u regionu

februara izjavio je da „Srbija želi da bude lider…“, ali se time suština ne menja). Tako ispada da je Srbija svoj respektabilni bezbednosni potencijal ešalonirala na celoj svojoj teritoriji, a da joj je težište na dežurnom frontu prema Kosovu i Metohiji, odakle dopiru najveća zla današnjice, odnosno najveći izazovi, rizici i pretnje ne samo po bezbednost Srbije i njenih građa već i po bezbednost u regionu, pa ako hoćemo, i po zemlje Evropske unije. Skoro pa kao i u ona pradavna vremena kada je srpska vojska bila na predstraži Evrope na glavnom pravcu najezde Azijata.

Ako se navedene i slične tvrdnje političara samo na trenutak sučele sa najosetljivijim bezbednosnim tačkama u regionu, svaki prosečan rab božiji može iz prve da vidi da je oficijelni Beograd ili začetnik ili generator (ili i jedno i drugo) bezbednosnih izazova, da ne potežemo težu kvalifikaciju (dakako, stanovitog udela uvek ima i druga strana, ali primat Srbije je nesporan): Beograd neće ni da čuje za Prištinu osim da je to neodvojivi deo „naše teritorije“ za sva vremena, a tamošnji Srbi su osuđeni da trajno budu na „mrtvoj straži“ spremni na akciju na svaki mig iz prestonice; u najnovijem satanizovanju, Beograd se na Podgoricu baca Šarićima, a Milo je konstantno u strategijskoj rezervi; u utakmici Beograda protiv Sarajeva Ilija Jurišić je samo sitna riba protiv koje se izvode nekakvi nategnuti dokazi u prilično mučnom sudskom procesu za stradanja vojnika one velike armije u Tuzli pre skoro dve decenije, Ejup Ganić je tek kapitalni ulov, pa Republiku Srpsku i Milorada Dodika gotovo da i ne treba potezati kao dokazni materijal u ovom tekstu; šta je ignorisanje inauguracije Ive Josipovića na relaciji Beograd – Zagreb naspram Jasenovca i „Oluje“ koju Hrvati više ne bi trebalo da proslavljaju kao pobedu u Domovinskom ratu zbog stradanja i izgona srpskog pučanstva, signalizira se Zagrebu sa istoka.

Dakle, može li Srbija ne samo da se proglasi liderom bezbednosti u regionu, nego ima li ona u prvom redu ikakav moralni oslonac (zanemarimo načas njene bezbednosne kapacitete) da se uopšte i kvalifikuje za rečenu ulogu, osim ako nije posredi kakva šala ili cinizam?

Po prirodi stvari, Vojska Srbije je osnovni činilac odbrane i bezbednosti države Srbije i njenih građana. I opet po prirodi stvari, ona je i nosilac mirovnjačkog i bezbednosnog liderstva na koji je vrh Srbiju instalirala njena politička elita. Nećemo sada i ovde o tome da i od virtuelnog liderstva Vojske Srbije zazire region, jer su uspomene na prethodne generacije „šampiona mira i bezbednosti“ u isti mah jako gorke i jako tužne. Ovu potonju činjenicu politički i vojni vrh najčešće preskaču. Tako se u istoriji srpske vojske javlja velika praznina, kao da ova današnja Vojska nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka sa onom velikom armijom „svih naših naroda i narodnosti“ koja se sunovratila sa Karavanki.

Pozdravljajući novu klasu mladih oficira u septembru prošle godine, predsednik Tadić je izrazio zahvalnost „svim pripadnicima Vojske Srbije što su reafirmisali vojni poziv“. „Danas je ponovo čast biti srpski vojnik.“ Nije predsednik jedini među srpskim vojnim i političkim zvaničnicima koji govori o „povratku ugleda“ Vojske Srbije. Pa, gde se i kada izgubio taj ugled? Oficijelni su odgovori šturi i uglavnom se redukuju na činjenicu da su i neki pripadnici Vojske potonuli u aferama pre nekoliko godina, te se srozao i rejting oružane sile u sondiranjima javnog mnenja. Međutim, malo ko se iz vojnog i političkog vrha odvažio da podseti da je čast srpskog vojnika i oficira najdublje zaglibljena u nečoveštvu u „građanskim ratovima“ devedesetih. Eksnačelnik Generalštaba Zdravko Ponoš je pre tri godine samo ovlašno napomenuo da je srpska vojska u „ratovima devedesetih“ „upotrebljavana“ i „zloupotrebljavana“. Napomenuo je to i ujeo se za jezik. Njemu se još jedino pre dvadesetak dana pridružio njegov naslednik, aktuelni načelnik Generalštaba Miloje Miletić. U intervjuu „Politici“, on će izgovoriti i ovu misao: „… Devedesetih godina je, zbog poznatih događanja, došlo do urušavanja ugleda Vojske, pa smo imali situaciju da se masovno izbegavalo služenje vojnog roka…“

Ništa više, samo to: „zbog poznatih događanja“ (mada je i to nešto!). Sve dok ovo društvo ne bude u stanju da sintagmu „zbog poznatih događanja“ ne rastavi na najsitnije činioce, kosturi iz Srebrenice, sa Batajnice, Ovčare i tako dalje stajaće kao prepreka njegovim najhumanijim idejama. Ali da bi se tako nešto ostvarilo, nužno je aktuelnu političku strategiju staviti ad akta. Ipak ćemo na to još dugo čekati.

Autor je vojnopolitički analitičar